Bog je u svojoj mudrosti dopustio sotoni da nastavi svoje delo, sve dok se duh nezadovoljstva nije preobrazio u otvorenu pobunu. Bilo je neophodno da se njegovi planovi potpuno razviju, tako da svi mogu videti njihovu pravu prirodu i namere. Lucifer, kao pomazani heruvim, bio je visoko uzdignut, nebeska bića veoma su ga volela, a njegov uticaj na njih bio je izuzetno snažan. Božja vlast je obuhvatala ne samo stanovnike Neba, već i svih svetova koje je On stvorio, i zato je sotona pomišljao da će, ukoliko nebeske anđele privuče na svoju stranu, moći da prevari i druge svetove. Vešto je prikazivao svoju stranu problema, služeći se izvrtanjem činjenica i prevarom da bi osigurao ostvarenje svojih ciljeva. Njegova sposobnost varanja bila je vrlo velika, i tako sakrivajući se iza plašta laži, sticao je prednost. Čak ni odani anđeli nisu uspevali da potpuno proniknu u njegov karakter ili da vide kuda vodi njegovo delo.
Sotona je uživao veoma visoke počasti, sva njegova dela su bila tako obavijena tajanstvenošću da je anđelima bilo vrlo teško da objasne pravu prirodu njegovog delovanja. Ukoliko se potpuno ne razvije, greh neće izgledati tako zloćudan kakav jeste. Sve do tada greh se nije pojavljivao u Božjem svemiru i sveta bića nisu imala nikakvog saznanja o njegovoj pravoj prirodi i zloćudnosti. Ona nisu mogla da zamisle strašne posledice odbacivanja Božjeg zakona. Sotona je u početku prikrivao svoje delovanje lažno izražavajući svoju odanost Bogu. Tvrdio je da želi da unapredi Božju čast, čvrstinu Njegove vladavine i dobro svih stanovnika Neba. Dok je u mislima anđela koji su mu bili podređeni, raspirivao nezadovoljstvo, vešto se pretvarao da pokušava da stiša njihovu uznemirenost. Kada je zahtevao da se sprovedu neke promene u redu i zakonima Božje vladavine, činio je to pod izgovorom da su neophodne za očuvanje sklada na Nebu.
Bog je u svom postupanju prema grehu mogao da se posluži jedino pravednošću i istinom. Sotona je mogao da upotrebi i sredstva kojim Bog nije mogao da raspolaže – laskanjem i prevarama. On je pokušao da izmeni Božju Reč, da pogrešno predstavi Njegov plan vladavine pred anđelima, tvrdeći da Bog nije pravedan kada stanovnicima Neba nameće zakone i propise, i da tražeći pokornost i poslušnost od svojih stvorenja samo pokušava da se još više uzdigne. Zato se moralo pokazati stanovnicima Neba, ali i svih drugih svetova, da je Božja vladavina pravedna, a Njegov zakon savršen. Sotona se trudio da sebe predstavi kao biće koje pokušava da unapredi blagostanje svemira. Upravo zato su svi morali da prepoznaju pravi karakter uzurpatora i njegove stvarne ciljeve. Morao je zato da dobije dovoljno vremena da se razotkrije svojim bezbožnim delima.
Razdor koji je svojim delovanjem izazvao na Nebu, sotona je pripisao Božjem zakonu i Njegovoj vladavini. Sve zlo je prema njegovim rečima bilo posledica božanske uprave. Tvrdio je da samo želi da usavrši Gospodnja pravila i da je zato neophodno da samo dobije priliku da pokaže prirodu svojih zahteva, da prikaže kako će se na delu pokazati primene božanskih zakona koje je predlagao. Samo njegovo delo moralo je da ga osudi. Od samog početka tvrdio je da nije buntovnik. Ceo svemir morao je da vidi da je varalica razobličen.
Beskrajna mudrost nije uništila sotonu, čak i onda kada je bilo odlučeno da više ne može ostati na Nebu. Pošto je služba iz ljubavi jedino prihvatljiva pred Bogom, odanost Njegovih stvorenja mora da počiva na osvedočenju u Njegovu pravednost i dobronamernost. Stanovnici Neba i ostalih svetova, pošto nisu bili osposobljeni da shvate prirodu ili posledice greha, ne bi u uništenju sotone prepoznali delovanje Božje pravednosti i milosti. Da je on bio odmah uklonjen, oni bi Bogu služili iz straha umesto iz ljubavi. Uticaj varalice ne bi bio potpuno izbrisan, niti bi duh pobune bio potpuno uklonjen. Zlo je moralo da dobije priliku da sazri. Radi dobra celog svemira u toku svih bezbrojnih vekova sotoni je otvorena prilika da potpunije razvije svoje ideje, da sva stvorena bića u pravoj svetlosti sagledaju sve njegove optužbe protiv božanske vladavine, da Božja pravednost i Njegova milost, ali i nepromenljivost Njegovog zakona, nikada više ne budu dovedeni u sumnju.
Sotonina pobuna trebalo je da, tokom svih budućih vekova, posluži kao pouka svemiru, da bude trajno svedočanstvo o prirodi i strašnim posledicama greha. Posledice sotonine vladavine, njen uticaj i na ljude i na anđele, trebalo je da otkriju plodove odbacivanja božanskog autoriteta; da potvrde da je uz postojanje Božje vladavine i Njegovog zakona neraskidivo povezano blagostanje svih bića koja je On stvorio. Tako je trebalo da istorija ovog strašnog pokušaja pobune posluži kao trajna zaštita svim svetim bićima, da ih sačuva od pogrešnog shvatanja prirode prestupa, da ih spreči da učine greh i pretrpe njegove posledice. (nastavlja se)
