Mladići koji su pili sa izvora u Vitenbergu, doneli su vodu života svojim sugrađanima u Švedskoj. Dvojica starešina švedske reformacije, Olaf i Laurentius Petri, sinovi kovača iz Erebra, studirali su kod Lutera i Melanhtona, i istine koje su slušali vredno su propovedali drugima. Kao i veliki reformator, Olaf je oduševljevao ljude svojom revnošću i rečitošću, dok je Laurentius, slično Melanhtonu, bio učen, odan razmišljanju. Obojica su bili ljudi vatrene pobožnosti, visokih teoloških dostignuća, neukrotive hrabrosti u propovedanju istine. Papsko protivljenje nije izostalo. Katolički sveštenici podbunjivali su neuki i praznoverni narod. Olafa Petrija masa je često napadala; nekoliko puta je jedva uspevao da sačuva život. Kralj je, međutim, bio naklonjen ovoj dvojici reformatora i pružao im svoju zaštitu.
Pod vladavinom rimske Crkve narod je pao u siromaštvo i bio izmučen nasiljem. Pismo mu je bilo uskraćeno, a pošto je pripadao religiji obreda i ceremonija, koja nije prosvetljavala um, vratio se praznoverju i paganskim običajima svojih neznabožačkih predaka. Podelio se na međusobno sukobljene strane, čije su stalne borbe povećavale sveopštu bedu. Kralj se opredelio za reformu države i Crkve i radosno pozdravio ova dva pomoćnika u borbi protiv Rima.
Olaf Petri je velikom veštinom branio doktrine reformisane vere pred rimskim predstavnicima, u prisutnosti monarha i vodećih ljudi u Švedskoj. Izjavio je da se učenja Otaca mogu prihvatiti jedino kada su u skladu s Biblijom, da su najbitnija saznanja o veri objašnjena u Bibliji na jasan i jednostavan način, tako da ih svi ljudi mogu razumeti. Hristos je rekao: »Moja nauka nije moja, nego onoga koji me je poslao!« (Jovan 7,16), a Pavle je izjavio da će biti proklet ako bude propovedao ijedno drugo Jevanđelje osim onoga koje je primio (Galatima 1,8). Reformator je zatim zaključio: »Kako se, onda, drugi usuđuju da proglašavaju dogme po svojoj volji i da ih nameću drugima kao neophodne za spasenje?« (Wylie, b. 10, ch. 4) Pokazao je da crkveni dekreti nemaju nikakve vlasti kada se suprote Božjim zapovestima, i uzdigao veliko protestantsko načelo da je »Biblija i samo Biblija« pravilo vere i ponašanja.
Ova rasprava, iako vođena na uglavnom neuglednoj pozornici, pomaže nam da »upoznamo vrstu ljudi koji su sačinjavali redove armije reformatora. To nisu bili neobrazovani, sektaški, bučni polemičari – daleko od toga! To su bili ljudi koji su proučavali Božju Reč, koji su dobro znali kako da se posluže oružjem kojim ih je snabdevala oružarnica Biblije. U oblasti učenosti bili su daleko ispred svoga vremena. Kada svoju pažnju usmerimo na tako sjajna središta kao što su bili Vitenberg i Cirih, i na tako slavna imena kao što su Luter i Melanhton, Cvingli i Ekolampad, moramo biti spremni da nam ljudi prigovore da su to bile starešine pokreta, i da je sasvim prirodno da se od njih očekuju čudesna snaga i velika dostignuća, ali da njihovi podređeni nisu bili takvi. Dobro, okrenimo se onda neuglednoj pozornici Švedske, i skromnim imenima Olafa i Laurentiusa Petrija – od učitelja učenicima – i šta ćemo pronaći?… Poznavaoce klasične literature i teologe; ljude koji su potpuno vladali celim sistemom evanđeoske istine; i koji su postizali lake pobede nad sofistima sa univerziteta i rimskim dostojanstvenicima.« (Isto, b. 10, ch. 4) Švedski kralj je kao rezultat ove rasprave prihvatio protestantsku veru, a kratko vreme posle toga i nacionalna skupština izjasnila se njoj u prilog. Olaf Petri je preveo Novi zavet na švedski jezik, a na kraljevu želju oba brata prihvatila su se posla da prevedu celu Bibliju. Tako je švedski narod prvi put dobio Božju Reč na svom maternjem jeziku. Parlament je naredio da u celom kraljevstvu propovednici objašnjavaju Sveto pismo, i da deca po školama uče da čitaju Bibliju.
Tama neznanja i sujeverja postepeno i sigurno nestajala je pred blagoslovenim videlom Jevanđelja. Oslobođena rimskog nasilja, Švedska je dostigla veličinu kakvu nikada pre toga nije imala. Postala je jedno od uporišta protestantizma. Posle stotinu godina, u vreme velike opasnosti, ovaj mali i do tada slabi narod – jedini koji se u Evropi usudio da pruži ruku pomoćnicu – došao je da oslobodi Nemačku od strahota Tridesetogodišnjeg rata. Izgledalo je da će cela Severna Evropa ponovo pasti pod tiransku vlast Rima. Švedske armije upravo su osposobile Nemačku da prekine niz papskih uspeha i da izdejstvuje toleranciju za protestante – za kalviniste kao i za luterane – i obnovi slobodu savesti u onim zemljama koje su prihvatile reformaciju.
