Reformisana nauka nigde nije bila tako svesrdno prihvaćena kao u Holandiji. Međutim, retke su bile zemlje u kojima su njihovi sledbenici bili izloženi tako surovom progonstvu. Karlo V je u Nemačkoj zabranio reformaciju, i rado bi sve njene sledbenike poslao na lomaču, ali knezovi su stajali kao prepreka njegovoj tiraniji. Njegova vlast u Holandiji bila je veća, pa su edikti o progonstvu bili izdavani jedan za drugim. Čitati Bibliju, slušati je ili propovedati, ili samo govoriti o njoj, značilo je izložiti se smrti na lomači. Potajno se moliti Bogu, odbiti klanjanje pred likovima, pevati psalam, takođe je kažnjavano smrću. Čak i oni koji bi se odrekli svojih zabluda bili su osuđivani, muškarci da umru od mača, a žene da budu žive sahranjene. Hiljade su izginule za vreme vladavine Karla V i Filipa II.
Jednom je cela porodica bila izvedena pred inkvizitore, optužena da nije prisustvovala misi, već da se molila Bogu u svojoj kući. Prilikom ispitivanja o njihovim tajnim običajima, najmlađi sin je odgovorio: »Mi padamo na svoja kolena, molimo se da Bog prosvetli naš um i oprosti naše grehe, mi se molimo za našeg vladara, da njegova vladavina bude uspešna i njegov život srećan, mi se molimo i za naše gradske vlasti da ih Bog čuva.« (Wylie, b. 18, ch. 6) Neki od sudija bili su duboko dirnuti, ali su oca i jednoga od njegovih sinova ipak osudili na lomaču.
Vera mučenika dorasla je gnevu progonitelja. Ne samo ljudi, već i nežne žene i mlade devojke pokazivale su nepokolebljivu hrabrost. »Žene bi zauzele mesto pored muževljeve lomače, i dok je on podnosio oganj one bi mu šapatom upućivale reči utehe ili pevale psalam da ga ohrabre.« »Mlade devojke bi žive legale u svoj i grob kao da ulaze u svoju sobu da provedu noć, ili bi odlazile na lomaču i u oganj, odevene u svoje najlepše haljine, kao da odlaze na venčanje.« (Isto, b. 18, ch. 6)
Hrišćanska krv služila je kao seme, kada je neznaboštvo pokušavalo da uništi Jevanđelje (vidi: Tertulian, Apology, paragraph 50). Progonstvo je samo povećavalo broj onih koji su svedočili za veru. Monarh, doveden do ludila nesavladivom odlučnošću naroda, iz godine u godinu, uzalud je nastavljao svoje surovo delo. Pod plemenitim Vilhelmom Oranskim konačno je u Holandiji izbila revolucija koja je narodu donela slobodno služenje Bogu.
Napredovanaje Jevanđelja u planinama Pijemonta, u francuskim ravnicama i na holandskim obalama, bilo je obeleženo krvlju njegovih sledbenika. Međutim, u severne zemlje ušlo je na miran način. Mladići koji su studirali u Vitenbergu i vraćali se kućama, donosili su reformisanu veru u Skandinaviju. Objavljivanje Luterovih spisa doprinelo je širenju videla. Jednostavni, otvrdnuli stanovnici Severa odbacili su pokvarenost, raskoš i sujeverje Rima i radosno pozdravili neporočnost, jednostavnost i životodavne biblijske istine.
Tauzen, »Reformator Danske«, bio je sin zemljoradnika. Još kao dečak dokazao je živahnost svoga intelekta, bio je gladan i žedan obrazovanja, ali to mu je bilo onemogućeno materijalnim stanjem roditelja, i zato je stupio u manastir. Neporočnošću svog života, ali i svojom vrednoćom i vernošću, zadobio je u manastiru naklonost svojih pretpostavljenih. Na ispitu je otkriveno da ima sposobnosti koje obećavaju i da će u budućnosti korisno poslužiti svojoj Crkvi. Odlučeno je da mu bude omogućeno obrazovanje na jednom od univerziteta u Nemačkoj ili Holandiji. Mladi student dobio je dozvolu da sam izabere školu, uz jedan uslov, da to ne bude Vitenberg. Stipendista Crkve nije smeo da bude ugrožen otrovom jeresi. Tako su govorili monasi.
Tauzen je otišao u Keln, koji je onda, kao i sada, prestavljao jedno od uporišta katolicizma. Tu mu je uskoro dojadio misticizam skolastika. Nekako u isto vreme dobio je i Luterove spise. Čitao ih je s divljenjem i uživanjem, i duboko poželeo da dobije prednost da sluša velikog reformatora. Međutim, ako bi to učinio izložio bi se opasnosti da uvredi svog manastirskog starešinu i da izgubi njegovu podršku. Odluka je uskoro ipak pala i on se kao student upisao na Univerzitet u Vitenbergu.
Posle povratka u Dansku, ponovo se pojavio u svom manastiru. Niko nije imao pojma da je postao luteran, on sam nije otkrivao svoju tajnu, već je pokušavao, ne budeći predrasude svojih drugova da ih povede čistijoj veri i svetijem životu. Otvarao je Bibliju i objašnjavao njeno pravo značenje, a zatim je počeo da propoveda i Hrista kao grešnikovu pravednost i njegovu jedinu nadu u spasenje. Veliki gnev je obuzeo njegovog starešinu, koji je polagao tolike nade u njega kao junačkog branitelja Crkve. Odmah je bio udaljen iz ovog manastira, premešten u drugi, zatvoren u svoju ćeliju i stavljen pod strogi nadzor.
Na užasavanje njegovih novih čuvara, nekoliko monaha uskoro se javno obratilo u protestantizam. Tauzen je kroz rešetke svoje ćelije razgovarao sa svojim novim drugovima i prenosio im poznanje istine. Da su danski oci bili upoznati s crkvenim načinom postupanja s jereticima, Tauzenov glas više se nikada ne bi čuo; ali, umesto da ga zatvore u grob u nekoj podzemnoj tamnici, oni su ga isterali iz manastira. Tako su postali bespomoćni. Kraljevski edikt, upravo proglašen, garantovao je zaštitu učiteljima nove vere. Tauzen je počeo da propoveda. Crkve su mu bile otvorene, a narod je masovno dolazio da ga sluša. I drugi su propovedali Božju Reč. Novi zavet, preveden na danski jezik, naširoko je prodavan. Napori papskih prijatelja da spreče rad reformista samo su ga ubrzali, i ubrzo posle toga Danska je objavila da prihvata reformisanu veru. (nastavlja se)
