U Holandiji je papska tiranija vrlo rano izazvala odlučne proteste. Sedam stotina godina pre Luterovog vremena, dva biskupa, koji su kao poslanici bili u Rimu i tamo upoznali pravi karakter »svete stolice«, ovim rečima neustrašivo su optužili rimskog pontifeksa: »Bog je svojoj kraljici i nevesti, Crkvi, dao plemenito i nepropadljivo blago za njenu porodicu, snabdeo je mirazom koji neće ni izbledeti niti se pokvariti, dao joj je večnu krunu i skiptar… i sve to što koristiš ti si kao lupež prisvojio. Zaseo si u Božjem hramu; umesto da budeš pastir, postao si vuk ovcama… hoćeš da poverujemo da si vrhovni biskup, ali se ponašaš kao tiranin… umesto da budeš sluga slugama, kao što sebe nazivaš, trudiš se da postaneš gospodar gospodarima… Ti si zapovesti Božje izložio preziru… Sveti Duh je Graditelj svih crkava sve do kraja Zemlje… Grad našega Boga, koga smo građani, obuhvata svu oblast nebesa; veći je od grada koga sveti proroci nazivaju Vavilonom, koji se proglašava božanskim, uzdiže do neba, i hvališe da je njegova mudrost besmrtna; konačno, iako potpuno bezrazložno, tvrdi da nikada ne greši niti ikada može.« (Gerard Brandt, History of the Reformation in and About the Low Cauntries, b. 1, p. 6)
Drugi su se pojavljivali tokom vekova i ponavljali taj protest. Ti nekadašnji učitelji, koji su prolazili raznim zemljama i bili poznati pod raznim imenima, koji su imali obeležja valdenžanskih misionara i na sve strane širili znanje o Jevanđelju, stigli su i u Holandiju. Njihova nauka brzo se širila. Svoju valdenžansku Bibliju preveli su u stihovima na holandski jezik. Govorili su »da je njena velika prednost u tome što nema ni doskočica, ni bajki, ni bezvrednosti, ni prevara, već samo reči istine; tu i tamo postoji i poneka tvrda ljuska, ali samo zato da se jezgro i slast onoga što je dobro i sveto u njoj lako može otkriti.« (Isto, b. 1, p. 14) Tako su pisali prijatelji stare vere u dvanaestom stoleću.
Tada su počela rimska progonstva; ali usred lomača i mučenja vernici su nastavili da se umnožavaju, odlučno izjavljujući da je Biblija jedini nepogrešivi autoritet u religiji, i da »niko ne sme da bude prisiljen da veruje, već da bude zadobijen propovedanjem«. (Martyn, vol 2, p. 87)
Luterovo učenje naišlo je na plodno tlo u Holandiji i ozbiljni i verni ljudi ustajali su da propovedaju Jevanđelje. Iz jedne holandske provincije izašao je Meno Simons. Vaspitan kao rimokatolik i rukopoložen kao sveštenik, uopšte nije poznavao Bibliju, a nije ni hteo da je čita iz straha da ne postane jeretik. Kada su ga obuzele sumnje u verodostojnost doktrine o transsupstancijaciji, smatrao ih je sotonskim iskušenjima, pa je molitvom i ispovedanjem greha uzaludno nastojao da ih se oslobodi. Zatim je pokušao da svetovnim razonodama ućutka glas savesti koji ga je optuživao, ali bez uspeha. Posle izvesnog vremena, neko mu je predložio da proučava Novi zavet, i to ga je, zajedno sa Luterovim spisima, navelo da prihvati reformisanu veru. Ubrzo posle toga u obližnjem selu gledao je kako nekom čoveku odsecaju glavu zato što se po drugi put krstio. To ga je navelo da proučava Bibliju i da u njoj potraži rešenje problema krštavanja novorođenčadi. Nije uspeo da nađe nikakav dokaz o tome u Pismu, ali uvideo je da se pokajanje i vera uvek postavljaju kao uslov za krštenje.
Meno se povukao iz rimske Crkve i posvertio svoj život propovedanju istina koje je primio. U Nemačkoj i u Holandiji pojavila se tada grupa fanatika koja je širila besmislene i buntovničke doktrine, grubo kršeći red i poštenje, pribegavajući nasilju i nepokornosti. Meno je predosetio do kakvih će užasnih posledica neizbežno dovesti uticaj ovih pokreta, pa se odlučno suprotstavio pogrešnim učenjima i neobuzdanim planovima ovih fanatika. Nailazio je na mnoge ljude koje su ti fanatici zaveli i koji su odbacili njihove štetne doktrine, ali i na mnoge preostale potomke starih hrišćana koji su bili plod valdenžanskog učenja. Meno je revno i uspešno delovao među svim tim grupama.
Meno je dvadeset i pet dugih godina putovao, zajedno sa ženom i decom, podnoseći velike teškoće i odricanja, često izlažući opasnosti svoj život. Prolazio je Holandijom i severnom Nemačkom, radeći pretežno među pripadnicima nižih slojeva. Obdaren rečitošću, iako skromnog obrazovanja, bio je čovek nepokolebljivog poštenja, skromnog duha i ljubaznog ponašanja, iskrene i ozbiljne pobožnosti, primenjujući u svom životu načela koja je propovedao, i zadobijajući time poverenje naroda. Njegovi sledbenici bili su rasejani i tlačeni. Imali su velike teškoće zbog toga što su ih zamenjivali s fanatičnim Minsterovim sledbenicima. Ipak, veliki broj ljudi obratio se njegovim radom. (nastavlja se)
