Na dan 21. januara 1535. godine trebalo je da započne taj užasni ceremionijal. Srce celog naroda bilo je puno praznovernog strahovanja i fanatične mržnje. Pariz je bio preplavljen mnoštvom koje se iz svih krajeva slilo na njegove ulice. Taj dan je trebalo da započne beskrajnom, veličanstvenom procesijom. »Na kućama duž puta kojima je procesija trebalo da prođe bile su postavljene zastave žalosti, a na određenoj udaljenosti bili su postavljeni i oltari.« Pred svakim vratima gorela je buktinja u čast »svetog sakramenta«. Još pre zore pred kraljevskom palatom bila je obrazovana povorka. »Prvo su došle zastave i krstovi iz nekoliko župa, zatim su se pojavili građani, dvojica po dvojica, s buktinjama u rukama.« Posle njih išla su četiri monaška reda, svaki u svojim posebnim odorama. Zatim je dolazila velika zbirka poznatih relikvija. Posle nje jahali su crkveni dostojanstvenici u svojim purpurnim i skerletnim odeždama, koje su bile ukrašene blistavim draguljima – sjajna i blistava smotra!
»Hostiju je nosio pariski biskup pod veličanstvenim baldahinom… koji su držala četvorica prinčeva po rođenju… Iza hostije išao je kralj… Fransoa I, koji toga dana nije nosio ni krunu ni svečanu kraljevsku odeću.« »Otkrivene glave, očiju oborenih prema tlu, držeći u ruci upaljenu voštanicu«, stupao je francuski kralj, »koji je izgledao kao pokajnik.« (Isto, b. 13, ch. 21) Pred svakim oltarom ponizno se klanjao, ne zbog poroka koji su prljali njegovu dušu, niti zbog nevine krvi kojom je okaljao svoje ruke, već zbog smrtnog greha svojih podanika koji su se usudili da ustanu protiv mise. Iza njega išli su kraljica i državni dostojanstvenici, takođe dvojica po dvojica, svaki sa upaljenom buktinjom u ruci.
Kao deo službe koja je obavljana toga dana bilo je predviđeno da se monarh sam obrati visokim kraljevskim službenicima u velikoj dvorani biskupske palate. Pojavio se pred njima žalosna lica i potresnom rečitošću ožalio »zločin, bogohuljenja i dan žalosti i sramote« koji je zadesio narod. Pozvao je svakog odanog podanika da pomogne u istrebljenju bolesne jeresi koja je Francuskoj zapretila uništenjem. »Kao što je istina, gospodo, da sam ja vaš kralj«, rekao je, »tako je istina da bih i jedan od svojih udova, kada bih saznao da je umrljan ili zaražen ovom odvratnom truleži, predao vama da ga odsečete… Osim toga, kada bih video da je jedno od moje dece uprljano njime, ne bih ga poštedeo… Ja bih ga sam izručio, žrtvovao bih ga Bogu!« Suze su zaustavile njegov govor, a ceo skup je plakao, jednoglasno uzvikujući: »Mi ćemo živeti i umreti za katoličku veru!« (D’Aubigne, History of the Reformation in Europe in the Time of Calvin, b. 4, ch. 12)
Strašna je tama obavila narod koji je odbacio videlo istine. Pokazala se blagodat, »koja donosi spasenje«, ali Francuska, pošto je sagledala njenu snagu i svetost, pošto su hiljade njenih stanovnika bile privučene njenom božanskom lepotom, pošto su gradovi i sela bili rasvetljeni njenim sjajem, odvratila se od nje, birajući tamu umesto svetlosti. Odbacila je nebeski dar kada joj je bio ponuđen. Nazivala je zlo dobrim, a dobro zlim, sve dok i sama nije pala kao žrtva svoje uporne samoobmane. Ti ljudi, iako su zaista mogli da veruju da su služili Bogu progoneći Njegov narod, svojom iskrenošću nisu mogli da uklone svoju krivicu. Tvrdoglavo su odbacili svetlost koja je mogla da ih izbavi od prevare da svoju dušu uprljaju krivicom za krv!
Svečana zakletva da će se iskoreniti jeres bila je položena u velikoj katedrali u kojoj je, skoro tri stoleća posle toga, boginja razuma bila podignuta na presto naroda koji je zaboravio živoga Boga. Ponovo je obrazovana povorka i predstavnici Francuske krenuli su da započnu delo za koje su se zakleli.
»Na kratkim odstojanjima bile su podignute lomače na kojima je trebalo da budu spaljeni protestantski hrišćani. Dogovoreno je da se oganj potpali u trenutku kada se kralj približi, tako da cela povorka zastane i bude svedok pogubljenja.« (Wylie, b. 13, ch. 21) Pojedinosti o mučenjima, koja su izdržali ovi Hristovi svedoci, toliko su užasne da bi se mogle nabrajati; ali među žrtvama nije bilo kolebanja. Kada su ga pozvali da se odrekne, jedan od njih je odgovorio: »Ja samo verujem u ono što su proroci i apostoli nekada propovedali, u ono isto što su sve zajednice svetih verovale. Moja vera se s poverenjem oslanja na Boga, a to poverenje nadvladaće sve paklene sile.« (D’Aubigne, History of the Reformation in Europe in the Time of Calvin, b. 4, ch. 12) (nastavlja se)
