Žrtve su ubijane posle surovog mučenja, a posebno je bilo naređeno da vatra bude prigušena da bi se agonija osuđenika produžila. Međutim, protestanti su umirali kao pobednici. Njihova čvrstina bila je nepokolebljiva, njihov mir nepomućen. Njihovi mučitelji, nemoćni da naruše njihovu nesavitljivu odlučnost, osećali su se poraženi. »Lomače su bile podignute u svim delovima Pariza, a spaljivanja su obavljana u naizmenične dane s planom da se širenjem pogubljenja ojača užasavanje od jeresi. Prednost je ipak ostala na strani Jevanđelja. Ceo Pariz mogao je da vidi kakvu vrstu ljudi oblikuje nova nauka. Nijedna propovedaonica nije rečitija od lomače mučenika. Vedrina i radost kojom su blistala lica tih ljudi dok su prolazili… prema mestu pogubljenja, njihova hrabrost, dok su stajali izloženi vrelom plamenu, njihovo krotko opraštanje uvreda, često je gnev pretvaralo u samilost, mržnju u ljubav, i neodoljivom rečitošću svedočilo u korist Jevanđelja.« (Wylie, b. 13, ch. 20)
Sveštenici, u želji da podstaknu gnev naroda, širili su najstrašnije klevete protiv protestanata. Okrivljavali su ih da spremaju zaveru u kojoj će pobiti katolike, srušiti vlast i ubiti kralja. Međutim, nisu mogli da pruže ni senku od dokaza kojim bi potvrdili ove optužbe. Trebalo je kasnije da se ovi nagoveštaji zla ostvare, u potpuno različitim okolnostima i iz sasvim suprotnih razloga. Surovosti koje su katolici primenjivali protiv nedužnih protestanata, donele su u kasnijim vekovima u strahovitu odmazdu, koja je, na već nagovešteni način zadesila i kralja, i njegovu vlast i njegove podanike, a izvršena je rukom nevernika i samih papista. Ne uspostavljanje, nego suzbijanje protestantizma, posle tri stotine godina, donelo je Francuskoj užasne nevolje.
Sumnjičenja, nepoverenje i užas zavladali su u svim slojevima društva. Na sveopšte zaprepašćenje moglo se videti kakvo je duboko uporište luteransko učenje našlo u mislima ljudi koji su zauzimali najistaknutija mesta i koji su se odlikovali obrazovanjem, uticajem i besprekornim karakterom. Mesta od poverenja i časti iznenada su ostala prazna. Zanatlije, štampari, studenti, profesori univerziteta, pisci, pa čak i dvorani, jednostavno su nestali. Stotine ljudi pobeglo je iz Pariza, osudivši sami sebe na izgnanstvo iz rodne zemlje, u mnogo slučajeva ovakvim postupkom dali su prvi nagoveštaj da su prihvatili reformisanu veru. Papisti su zaprepašćeno gledali jedni druge, dok su razmišljali o tim neosumnjičenim jereticima koji su živeli u njihovoj sredini. Svoj gnev sručili su na mnoštvo skromnih žrtava koje su ostale u njihovoj vlasti. Tamnice su bile prepune, a vazduh kao da je bio zatrovan dimom raspaljenih lomača, namenjenih pristalicama Jevanđelja.
Fransoa I hvalisao se svojom ulogom vođe velikog pokreta za oživljavanje učenosti, kojim je obeležen početak šesnaestog stoleća. Uživao je da na svom dvoru okuplja ljude od pera iz svih zemalja. Njegovoj ljubavi prema učenosti i njegovom preziranju monaškog neznanja i praznoverja može se, makar delimično, pripisati tolerancija koja je bila ukazana reformaciji. Međutim, obuzet revnošću da uništi jeres, ovaj zaštitnik učenosti je izdao edikt kojim je u celoj Francuskoj zabranio slobodu štampe! Fransoa I predstavlja jedan od mnogih primera zabeleženih u istoriji, da nikakva intelektualna kultura ne može da zaštiti od verske netrpeljivosti i progonstva.
Francuska je svečanom i javnom ceremonijom trebalo da započne potpuno uništenje protestantizma. Sveštenici su zahtevali da se uvreda nanesena Nebu, osuđivanjem mise, mora okajati krvlju, i da zato kralj, u ime svojih podanika, mora javno da izrazi svoju podršku ovom zastrašujućem delu. (nastavlja se)
