Kalvin je smireno započeo svoje delovanje, a njegove reči padale su kao rosa koja osvežava zemlju. Napustio je Pariz, i nastanio se u jednom provincijskom gradu pod patronatom princeze Margarete, koja je, iz ljubavi prema Jevanđelju, proširila svoju zaštitu i na njegove sledbenike. Kalvin je još bio mladić, ponašao se ljubazno i skromno. Započeo je da radi posećujući ljude u njihovim domovima. Okružen članovima domaćinstva, čitao bi im Bibliju i otkrivao istinu o spasenju. Oni koji su čuli poruku, objavljivali bi radosnu vest drugima, i uskoro je učitelj svoju delatnost proširio i na okolne gradove i sela. Imao je slobodan pristup i u zamkove i u kolibe, i išao napred, postavljajući temelje crkvama koje će u budućnosti neustrašivo svedočiti za istinu.
Posle nekoliko meseci ponovo se našao u Parizu. U krugovima obrazovanih ljudi i studenata vladalo je neko neobično uzbuđenje. Proučavanje starih jezika povezalo je ljude sa Biblijom i mnogi čija srca još nisu bila privučena njenim istinama željno su raspravljali o njima i sukobljavali se s braniteljima papstva. Kalvin, iako vrlo sposoban kao borac u oblasti teoloških rasprava, morao je da obavi mnogo uzvišeniju misiju od ovih bučnih skolastika. Misli ljudi bile su pokrenute i sada je došlo vreme da im se objavi istina. Dok su dvorane na univerzitetu odjekivale od bučnih teoloških rasprava, Kalvin je išao od kuće do kuće, otvarao Bibliju ljudima, i govorio im o Hristu i to Hristu raspetome.
Pariz je po Božjem proviđenju, trebalo da primi još jedan poziv da prihvati Jevanđelje. Pozivi koje su uputili Lefevr i Farel su bili odbačeni, ali je ponovo morala da odjekne vest upućena svim društvenim slojevima u ovom velikom gradu. Kralj, primoran političkim razlozima, nije još potpuno stao na stranu Rima u borbi protiv reformacije. Margareta se još nadala da će protestantizam pobediti u Francuskoj. Ona je odlučila da se u Parizu mora propovedati reformisana vera. Za vreme kraljeve odsutnosti, odredila je jednog protestantskog propovednika da propoveda u gradskim crkvama. Kada su to papski velikodostojnici zabranili, princeza je otvorila svoju palatu. Jedan deo palate bio je preuređen u kapelu, a zatim je objavljeno da će se svakoga dana u određeno vreme održavati propovedi. Pripadnici svih staleža i svih položaja u društvu bili su pozvani da prisustvuju. Mnoštvo ljudi okupljalo se da prisustvuje ovoj službi. Ne samo kapela, već su i predsoblja i hodnici bili puni naroda. Svakoga dana okupljale su se hiljade – plemića, državnika, pravnika, trgovaca i zanatlija. Kralj, umesto da zabrani ove skupove, odredio je da se otvore još i dve crkve u Parizu. Nikada kao do tada grad nije bio ovako pokrenut Božjom Rečju. Izgledalo je kao da je Bog udahnuo ljudima dah života sa Neba. Trezvenost, neporočnost, red i marljivost zauzeli su mesto pijanstva, raspuštenosti, sukoba i besposličenja.
Međutim, ni hijerarhija nije bila besposlena. Pošto je kralj i dalje odbijao da zabrani propovedanje, oni su se okrenuli narodu. Nijedno sredstvo nije bilo izostavljeno, sve su upotrebili, da izazovu strah, predrasude i fanatizam u životu neukog i praznovernog mnoštva. Slepo se pokoravajući svojim lažnim učiteljima ni Pariz, kao nekada Jerusalim, nije poznao vreme svoga pohođenja niti ono što je za njegov mir. Dve godine Božja Reč bila je propovedana u prestonici, ali, iako su mnogi prihvatili Jevanđelje, većina ga je ipak odbacila. Fransoa je pokazao izvesnu versku toleranciju, pretežno da ostvari neke svoje ciljeve, a papisti su ponovo uspeli da steknu prevlast. Crkve su ponovo bile zatvorene, a lomače potpaljene.
Kalvin je još bio u Parizu, pripremajući se proučavanjem, razmišljanjem i molitvom za svoj budući rad, i nastavljajući da širi videlo. Međutim, na kraju su se sumnje usredsredile na njega. Vlasti su odlučile da ga predaju plamenu. Smatrajući da je siguran u svom skrovištu, nije ni mislio na opasnost, kada su prijatelji dotrčali u njegovu sobu i obavestili ga da su službenici već krenuli da ga uhvate i zatvore. Upravo u tom trenutku začulo se glasno kucanje na spoljnim vratima. Nije više smeo da čeka. Dok su neki prijatelji zadržavali službenike na vratima, drugi su pomogli reformatoru da se spusti kroz prozor na ulicu i brzim koracima krene prema predgrađima. Našavši utočište u kolibi jednog radnika, koji je bio naklonjen reformaciji, preobukao se u odelo svoga domaćina i zabacivši motiku preko ramena krenuo na put. Putujući prema jugu, ponovo je našao utočište u oblasti kojom je upravljala princeza Margareta. (Vidi: D’Aubigne, History of the Reformation in Europe in the Time of Calvin, b. 2, ch. 30) (nastavlja se)
