Kao i u dane apostola, progonstvo »iziđe za napredak Jevanđelja« (Filibljanima 1,12). Proterani iz Pariza i Moa, »oni što se bejahu rasejali, prolažahu propovedajući Reč«. (Dela 8,4) Tako je svetlost pronašla svoj put kojim je stigla u mnoge udaljene francuske provincije.
Bog je i dalje pripremao radnike koji će širiti Njegovo delo. U jednoj školi u Parizu školovao se razuman i miran mladić, koji je već dokazao da raspolaže snažnim i pronicljivim umom, koji se isticao kako besprekornošću svoga života tako i intelektualnom revnošću i odanošću religiji. Njegove sposobnosti i zalaganje uskoro su ga učinile ponosom škole, pa je potajno očekivano da će Žan Kalvin postati jedan od najsposobnijih i najslavnijih branitelja Crkve. Međutim, zraci božanske svetlosti prodrli su kroz zidine sholastike i sujeverja kojima je Kalvin bio okružen. Sa strepnjom je slušao o novim naukama, ne sumnjajući da su jeretici zaslužili oganj na koji su bili osuđeni. Međutim, potpuno neočekivano našao se licem u lice sa »jereticima“ i bio prisiljen da oproba moć rimske teologije u borbi protiv protestantskih učenja.
Kalvinov rođak, koji se priključio reformaciji, živeo je u Parizu. Dva rođaka često su se sretali i raspravljali o pitanjima koja su potresala hrišćanstvo. »Postoje samo dve vrste religija na svetu«, tvrdio je Olivetan, protestant. »Jednu vrstu religija ljudi su izmislili i u svima njima sami se spasavaju ceremonijama i dobrim delima; druga vrsta je samo jedna religija koja se otkriva u Bibliji i koja uči čoveka da spasenje traži jedino zahvaljujući besplatno datoj Božjoj blagodati!«
»Ne želim nijednu od tih vaših novih nauka«, uzviknuo je Kalvin. »Zar misliš da sam živeo u zabludi sve dane svojega života?« (Wylie, b. 13, ch. 7)
Međutim, u njegovoj duši pokrenule su se misli kojih nikako nije mogao da se oslobodi. Sam u svojoj sobi, počeo je da razmišlja o rečima svoga sestrića. Postao je svestan svoje grešnosti i video je sebe bez posrednika, u prisutnosti svetoga i pravednoga Sudije. Posredovanje svetaca, dobra dela crkvene ceremonije, sve je to bilo nemoćno da okaje njegov greh. Pred sobom nije video ništa drugo osim mračne noći večnog očajanja. Uzalud su teolozi pokušavali da olakšaju njegove muke. Uzalud je tražio olakšanje u ispovedanju i pokajanju; sve to nije moglo da pomiri dušu sa Bogom.
Dok je još uzaludno trošio snagu na svoje nekorisne borbe, Kalvin se jednoga dana slučajno zatekao na javnom trgu i gledao spaljivanje nekog jeretika. Bio je zadivljen izrazom spokojstva na licu mučenika. Usred patnji koje donosi ova užasna smrt, pogođen strašnim prokletstvom Crkve, mučenik je pokazao veru i hrabrost koje je mladi student uporedio sa svojim očajanjem i tamom, koja ga je okružavala, iako je živeo u najstrožoj poslušnosti Crkvi. Znao je da jeretici svoju veru oslanjaju na Bibliju. Odlučio je da proučava Sveto pismo da bi otkrio, ako bude moguće, tajnu njihove radosti.
U Bibliji je pronašao Hrista. »O, Oče«, povikao je, »Njegova žrtva stišala je Tvoj gnev, Njegova krv oprala je moje prljavštine, Njegov krst je poneo moje prokletstvo, Njegova smrt donela mi je pomirenje. Mi smo se opteretili mnogim besmislicama, ali si Ti stavio svoju Reč pred mene kao baklju, Ti si dodirnuo moje srce da bih mogao s prezrenjem odbaciti sve druge zasluge osim Isusovih.« (Martyn, vol. 3, ch. 13)
Kalvin se pripremao za sveštenički poziv. Jedva napunivši dvanaest godina, bio je postavljen za kapelana u jednoj maloj crkvi, a biskup mu je, u skladu s kanonima Crkve, obrijao glavu. Još nije bio rukopoložen, niti je ispunjavao svešteničke dužnosti, ali je, ipak, postao pripadnik klera, nosio je titulu svoga poziva i primao platu u skladu s njim.
Osećajući da nikada neće moći da postane sveštenik, neko vreme bavio se studiranjem prava, ali je odbacio i tu nameru i odlučio da svoj život posveti Jevanđelju. Međutim, oklevao je da postane javni učitelj. Bio je po prirodi stidljiv, opterećen svešću o velikoj ogovornosti koju nameće taj položaj, a i dalje je želeo da nastavi studije. Ipak, na kraju se odazvao ozbiljnim molbama svojih prijatelja. Rekao je: »Prekrasno je da neko tako niskoga porekla može biti uzdignut do tako visokog dostojanstva.« (Wylie, b. 13, ch. 9) (nastavlja se)
