Monarh, kome nije bilo mrsko da gleda kako se sukobljavaju sila i oštroumnost suprotstavljenih boraca, radostan zbog prilike da ponizi oholost drskih monaha, pozvao je prijatelje pape da Biblijom odbrane svoje teze. Oni su dobro znali da im to oružje neće mnogo pomoći, jer su mnogo bolje znali da se služe tamnicama, mučenjem i lomačama. Sada su se uloge promenile i već su videli sebe kako padaju u provaliju u koju su hteli da bace Berkena. Zbunjeno su gledali oko sebe tražeći neki izlaz.
»Upravo u to vreme bio je oštećen kip Device na uglu jedne ulice.« Veliko uzbuđenje zahvatilo je celi grad. Mnoštvo ljudi okupilo se na tom mestu, izražavajući svoje žaljenje i negodovanje. I sam kralj bio je duboko potresen. Ovo je bila prilika koju su monasi mogli iskoriste sebi u prilog, i oni su to brzo i učinili. Povikali su: »Ovo su plodovi Berkenove nauke. Ova luteranska zavera želi sve da uništi – religiju, zakone, pa i sam presto!« (Isto, b. 13, ch. 9)
Berken je bio ponovo zatvoren. Kralj je otišao iz Pariza, pa je monasima bilo prepušteno da deluju po svojoj volji. Reformatora su izveli pred sud i osudili na smrt. Da se Fransoa ne bi ponovo umešao da ga spase, presuda je izvršena istog dana kada je i izrečena. Berken je u podne izveden na mesto pogubljenja. Nepregledno mnoštvo okupilo se da prisustvuje događaju, a mnogi su sa zaprepašćenjem i zlim slutnjama ustanovili da je žrtva bila izabrana među najhrabrijim i najplemenitijim porodicama u Francuskoj. Zapanjenost, ogorčenost, prezir i gorka mržnja mogli su se čitati na licima mnogih među okupljenima, ali na jednom licu nije bilo senke. Misli mučenika bile su daleko od meteža kojim je bio okružen; bio je svestan jedino prisutnosti svoga Gospoda.
Strašna kola za prevoz osuđenika na kojima je sedeo, namrštena lica njegovih progonitelja, užasna smrt kojoj se približavao – na sve to nije obraćao pažnju, Onaj koji je bio živ i bio mrtav, i koji će živeti u večnosti, koji ima ključeve od smrti i groba, bio je pored njega. Berkenovo lice blistalo je nebeskim sjajem i mirom. Obukao je svoje najlepše odelo, nosio je »somotski plašt, prsluk od satena i damasta, i pozlaćene duge čarape.« (D’Aubigne, History of the Reformation in Europe in the Time of Calvin, b. 2, ch. 16) Uskoro je trebalo da posvedoči svoju veru u prisutnosti Cara nad carevima i celog svemira, i zato nikakav znak žaljenja nije smeo da pokvari njegovu radost.
Dok se povorka polako kretala prepunim ulicama, narod je s divljenjem zapažao nepomućeni mir i radosni pobednički izraz njegovog lica i držanja. Govorili su: »On je sličan nekome koji sedi u hramu i razmišlja o svetim pitanjima!« (Wylie, b. 13, ch. 9)
Berken je na lomači, pokušao da uputi mnoštvu nekoliko reči, ali monasi, plašeći se posledica, počeli su da viču, a vojnici da zveckaju oružjem, pa su svojom bukom nadglasali mučenikove reči. Tako su 1529. godine najviši literarni i crkveni autoriteti kulturnog Pariza »pružili stanovništvu iz 1793. godine sraman primer kako se na gubilištu mogu ugušiti svete poruke umirućeg.« (Isto, b. 13, ch. 9)
Berken je bio zadavljen, a njegovo telo prepušteno plamenu. Vest o njegovoj smrti izazvala je žalost među prijateljima reformacije po celoj Francuskoj. Ali, njegov primer nije bio uzaludan. »I mi smo spremni«, govorili su svedoci istine, »da se radosno suočimo sa smrću, upravljajući svoj pogled prema životu koji će doći!« (D’Aubigne, History of the Reformation in Europe in the Time of Calvin, b. 2, ch. 16)
Za vreme progonstva u Mou, učiteljima reformisane vere bile su oduzete dozvole za propovedanje, i zato su morali da odu u druge krajeve. Lefevr se posle nekog vremena našao u Nemačkoj. Farel se vratio u svoj zavičajni grad u istočnoj Francuskoj, da širi videlo u domu svog detinjstva. Već su se proširile vesti o tome šta se događalo u Mou, pa je istina, koju je neustrašivom revnošću propovedao, počela da stiče slušaoce. Međutim, ubrzo su se vlasti uznemirile i pokušale da ga ućutkaju. Proterali su ga iz grada. Iako više nije mogao javno da radi, putovao je ravnicama i ulazio u sela, propovedao u privatnim kućama i na sklonjenijim pašnjacima, nalazio utočište u šumama i stenovitim pećinama, u kojima se igrao u detinjstvu. Bog ga je time pripremao za veća iskušenja. »Iskušenja, progonstva i sotoninih spletaka, na koje sam bio unapred opomenut, uopšte mi nije nedostajalo«, govorio je on. »Bile su čak mnogo teže nego što sam ih mogao sam podneti; ali Bog je bio moj Otac, On mi je davao i uvek će mi davati snagu koja će mi biti potrebna!« (D’Aubigne, History of the Reformation of the Sixteenth Century, b. 12, ch. 9) (nastavlja se)
