Međutim, nisu se samo skromni i siromašni, okruženi patnjama i prezirom, usuđivali da svedoče za Hrista. U raskošnim dvoranama zamkova i palata bilo je plemenitih duša, koje su istinu cenile mnogo više od položaja, pa čak i samog života. Viteška oprema sakrivala je plemenitija i nepokolebljivija srca od onih koja su se nalazila ispod biskupske odežde i mitre. Luj de Berken bio je plemićkog porekla. Hrabar i častan vitez, odan proučavanju, uglađenog ponašanja, besprekornog morala. Jedan pisac ovako govori o njemu: »Bio je odani sledbenik papskih uredaba, revan posetilac svih misa i propovedi… krunisao je sve svoje ostale vrline time što je luteranstvo posebno prezirao.« Međutim, kao i mnogi drugi, pod uticajem božanskog proviđenja došao je u vezu sa Biblijom i bio zadivljen što u njoj nije našao »doktrine Rima, već Luterove doktrine«. (Wylie, b. 13, ch. 9) Od tog trenutka u dubokoj odanosti posvetio se delu Jevanđelja.
»Kao najobrazovanji među francuskim plemićima«, zbog svoje darovitosti i rečitosti, svoje nesavladive hrabrosti i herojske revnosti, zbog uticaja na dvoru, kao kraljev miljenik, bio je, po mišljenju mnogih, sudbinski predodređen da postane reformator u svojoj zemlji. O njemu Beza kaže: »Berken je mogao da bude drugi Luter da je Fransoa I hteo da preuzme ulogu njegovog izbornog kneza.« »Gori je od Lutera«, uzvikivali su papisti. (Isto, b. 13, ch. 9) I zaista, njega su se papisti u Francuskoj ozbiljno plašili. Bacili su ga u tamnicu kao jeretika, ali ga je kralj oslobodio. Bitka je godinama trajala. Fransoa, kolebajući se između Rima i reformacije, naizmenično je tolerisao ili obuzdavao vatrenu revnost monaha. Papske vlasti tri puta su zatvarale Berkena u tamnicu, ali ga je kralj svaki put oslobađao, odbijajući, zadivljen njegovim sposobnostima i plemenitošću njegovog karaktera, da ga žrtvuje zlobi hijerarhije.
Prijatelji su mnogo puta upozoravali Berkena na opasnost koja mu preti u Francuskoj i nagovarali ga da krene stopama onih koji su našli svoju sigurnost u dobrovoljnom izgnanstvu. Plašljivi i prevrtljivi Erazmo, kome je uprkos sjaju njegove učenosti, nedostajala moralna veličina koja istinu ceni više od života i počasti, ovako je pisao Berkenu: »Zatraži da budeš poslat kao ambasador u neku stranu zemlju; idi i putuj po Nemačkoj. Ti poznaješ Bedu i njemu slične – on je čudovište sa hiljadu glava, koje rasipa svoj otrov na sve strane. Tvoji neprijatelji se zovu legija. Čak i da je tvoj slučaj bolji od slučaja Isusa Hrista, ne bi te pustili na miru, dok te ne bi bedno uništili. Nemoj se previše oslanjati na kraljevu zaštitu. U svakom slučaju, ne ugrožavaj moj dobar glas na teološkom fakultetu!« (Isto, b. 13, ch. 9) Međutim, što su se opasnosti povećavale, to je jačala i Berkenova revnost. Umesto da prihvati Erazmovu politiku i sebični savet, odlučio je da primeni još smelije mere. Odlučio je da više ne ustaje samo u odbranu istine, već da počne da napada zabludu! Optužbu za jeres, koji su papisti pokušavali da podignu protiv njega, on će podići protiv njih. Njegovi najaktivniji i najogorčeniji protivnici bili su učeni teolozi i monasi sa teološkog fakulteta velikog Univerziteta u Parizu, jednog od najviših crkvenih autoriteta i u gradu i u državi. Berken je iz spisa ovih teologa, izvukao dvanaest izjava za koje je javno rekao »da se suprote Bibliji i da su zato jeretičke«, a zatim je pozvao kralja da bude sudija u toj raspravi. (nastavlja se)
