Farel je bio siguran da je u Kalvinu našao čoveka s kojim će moći da se ujedini u tom delu. U Božje ime svečano je pozvao ovog mladog evanđelistu da ostane i radi u gradu. Kalvin je uplašeno ustuknuo. Plašljiv i miroljubiv, ustručavao se od dodira sa smelim, nezavisnim, pa čak i nasilničkim duhom Ženevljana. Osetljivost njegovog zdravlja, zajedno s njegovim navikama za proučavanje, navodili su ga da se povlači u privatan život. Verujući da svojim perom može najbolje da posluži delu reforme, želeo je da nađe neko tiho utočište za proučavanje, i da odatle svojim spisima poučava i izgrađuje crkve. Međutim, Farelov ozbiljan poziv shvatio je kao poziv Neba i nije se usudio da ga odbije. Izgledalo mu je, kao što je rekao »da se Božja ruka pružila sa Neba, da ga je uhvatila i neopozivo uputila na mesto koje je nestrpljivo želeo da napusti«. (D’Aubigne, History of the Reformation in Europe in the Time of Calvin, b. 9, ch. 17)
U to vreme, velika opasnost zapretila je protestantskom delu. Papske anateme grmele su protiv Ženeve, a moćni narodi pretili su joj uništenjem. Kako je ovaj mali grad mogao da se odupre moćnoj hijerarhiji koja je često nagonila kraljeve i careve na pokornost? Kako bi mogao da opstane pred armijama velikih svetskih osvajača?
Protestantizam je u celom hrišćanstvu bio izložen pretnjama snažnih neprijatelja. Kada su prve pobede reformacije prošle, Rim je prikupio nove snage u nadi se da će uspeti da je uništi. U to vreme osnovan je jezuitski red, najsuroviji, najbezobzirniji i najmoćniji od svih branitelja papstva. Oslobođeni svih zemaljskih veza i opšteljudskih interesa, mrtvi za zahteve prirodnih naklonosti, potpuno ućutkanog razuma i savesti, jezuiti nisu priznavali nikakva pravila, nikakvu vezu, osim one koja ih je povezivala s njihovim redom, i nikakve dužnosti osim da ojačaju njegovu moć. Hristovo Jevanđelje je osposobilo svoje sledbenike da se suoče s opasnostima, da izdrže patnje, da ne obraćaju pažnju na hladnoću, glad, napore i siromaštvo, da uzdižu zastavu istine suočeni s točkom za mučenje, tamnicom i lomačom. Da bi se mogli suprotstaviti takvoj snazi, jezuiti su nadahnjivali svoje sledbenike fanatizmom koji im je omogućavao da izdrže slične opasnosti, i da se u borbi protiv sile istine posluže svim sredstvima i oruđima prevare. Nijedan zločin za njih nije bio toliko veliki da ga ne bi učinili, nijedna prevara toliko podla da je ne bi izveli, nijedna laž toliko niska da je ne bi upotrebili. Zavetovani na trajno siromaštvo i poniznost, promišljeno su se trudili da steknu bogatstvo i moć, da doprinesu uništenju protestantizma i ponovnom uspostavljanju premoći papstva.
Kada su se pojavljivali kao pripadnici svoga reda, nosili su odeću svetosti, posećivali zatvore i bolnice, služili bolesnima i siromašnima, govorili da su odbacili svet i prihvatili sveto ime Isusa Hrista, koji je prolazio čineći dobro. Međutim, iza te besprekorne spoljašnosti često su se sakrivale zločinačke i smrtonosne namere. Osnovno načelo reda isticalo je da cilj opravdava sredstvo. Prema ovom pravilu, laž, krađa, krivokletstvo, ubistvo ne samo da su predstavljali oprostiva, već i preporučljiva dela, ukoliko bi služili interesima Crkve. Prerušeni na razne načine, jezuiti su se uvlačili u državne službe, penjući se do položaja kraljevskih savetnika i oblikujući državnu politiku. Postajali su sluge da bi mogli da uhode svoje gospodare. Osnivali su visoke škole za sinove knezova i plemića, ali i škole za obične ljude u kojima su decu protestantskih roditelja prisiljavali da obavljaju papske obrede. Celokupni spoljašni sjaj i raskoš rimskog bogosluženja bio je upotrebljen da zbuni umove, da zaslepi i zarobi maštu, i da slobodu za koju su se očevi naporno borili i prolivali krv izdaju njihovi sinovi. Jezuiti su se brzo proširili po celoj Evropi i tamo gde su se nastanili, papstvo je oživljavalo. (nastavlja se)
