Posle protesta u Špajeru i Konfesije u Augsburgu, događaja kojima je reformacija u Nemačkoj obeležila svoje pobede, nastale su godine sukoba i tame. Oslabljen neslogom među svojim sledbenicima, izložen napadima moćnih neprijatelja, izgledalo je kao da je protestantizam osuđen na potpunu propast. Hiljade protestanata su svoje svedočenje zapečatili svojom krvlju. Izbio je i građanski rat, protestantsku stranu izdao je jedan od njenih najistaknutijih pristalica; najplemenitiji protestanski knezovi pali su u ruke caru i kao zarobljenici bili vođeni od grada do grada. Međutim, upravo u trenutku svoje prividne pobede, car je doživeo poraz. Morao je da posmatra kako mu se plen otima iz ruku i na kraju bude prinuđen da zajamči toleranciju nauci čijem je uništenju posvetio sav svoj život. Stavio je na kocku svoje carstvo, svoje bogatstvo, pa i sam svoj život u želji da istrebi jeres. Sada je morao da gleda svoje armije uništene u bitkama, svoje riznice iscrpljene, mnoga svoja kraljevstva ugrožena pobunama, dok se vera, koju je uzaludno pokušavao na suzbije, širi na sve strane. Karlo V borio se protiv nadmoćne sile. Sam Bog je rekao:
»Neka bude svetlost«, ali car je pokušavao da sačuva oblast tame. Njegove namere su propale, i pritisnut preranom starošću, izmoren dugim ratovanjem, odrekao se prestola i povukao se u jedan manastir.
U Švajcarskoj, kao i u Nemačkoj, za delo reformacije nastali su mračni dani. Dok su mnogi kantoni prihvatali reformisanu veru, drugi su slepom istrajnošću prianjali uz verovanja Rima. Njihova odluka da progone one koji su želeli da prihvate istinu konačno je prouzrokovala građanski rat. Cvingli, ali i mnogi koji su se ujedinili s njim u prihvatanju reformi, pao je na krvavom bojnom polju kod Kapela. Ekolampad, skršen tom teškom tragedijom, uskoro je umro. Rim se osećao kao pobednik i na mnogim mestima je ponovo zadobijao sve što je do tada izgubio. Međutim, Onaj čiji su saveti od večnosti nije zaboravio svoje delo niti svoj narod. Njegova ruka doneće im izbavljenje. On će u drugim zemljama podići radnike koji će nastaviti i unaprediti delo reforme. I pre nego se u Francuskoj čulo za Lutera kao reformatora, u toj zemlji je počela da sviće zora novoga dana. Istinu je među prvima prihvatio ostareli Lefevr, veoma obrazovan čovek, profesor na Univerzitetu u Parizu, iskreni i revnosni prijatelj pape. Prilikom proučavanja stare literature obratio je pažnju na Bibliju, pa je odlučio da zajedno sa svojim studentima proučava njene stranice.
Lefevr je bio oduševljeni poštovalac svetaca, pa je odlučio da na osnovu crkvenih legendi pripremi istoriju svetaca i mučenika. Bio je to zadatak koji je zahtevao veliki trud; i kada je već prilično odmakao, pomislio je da bi mu Biblija u tome mogla pomoći, pa je počeo da je proučava s tim ciljem pred očima. U njoj je zaista pronašao opise svetaca, ali veoma različite od onih koji su se pojavljivali u rimskom kalendaru. Bujica nebeske svetlosti preplavila je njegov um. Istovremeno zapanjen i ogorčen, odustao je od zadatka koji je sebi postavio i posvetio se Božjoj Reči. Dragocene istine koje je u njoj otkrio uskoro je počeo javno da propoveda.
Godine 1512, pre nego što su i Luter i Cvingli počeli svoje delo reforme, Lefevr je pisao: »Upravo je Bog onaj koji nam daje, verom, onu pravednost koja nas jedino blagodaću opravdava za večni život.« (Wylie, b. 13, ch. 1) Baveći se tajnom otkupljenja, uzviknuo je: »O, neizrecive li veličine te razmene – Bezgrešni je osuđen, a krivi oslobođen; Blagosloveni nosi prokletstvo, a prokleti je uveden u blagoslov; život umire, a umrli živi; Slava je obavijena tamom, a onaj koji nije poznavao ništa drugo osim zbunjenog izraza lica odeven je slavom.« (D’Aubigne, London ed., b. 12, ch. 2)
Dok je objavljivao da slava spasenja pripada jedino Bogu, govorio je i da dužnost poslušnosti pripada čoveku. Rekao je: »Ako si pripadnik Hristove Crkve, onda si i ud Njegovog tela; ako pripadaš Njegovom telu, onda si ispunjen božanskom prirodom… O, kada bi ljudi mogli da shvate ove prednosti, kako bi neporočno, časno i sveto živeli, kako bi prezira dostojnom, kada se uporedi sa slavom koja se krije u njima – tom slavom koju telesno oko ne može videti – ocenjivali svu slavu ovoga sveta.« (Isto, b. 12, ch. 2) (nastavlja se)
