Jevreji su sami sebi iskovali okove; sami su prepunili čašu osvete. Strašnim uništenjem koje ih je zadesilo kao narod, i u svim nevoljama koje su ih pratile u njihovom rasejanju, samo su prikupljali žetvu koju su svojim rukama posejali. Prorok je rekao: »Propao si, Izrailju.«, »jer si pao svojega radi bezakonja!« (Osija 13,9; 14,1) Njihove patnje često su predstavljane kao kazna koja ih je zadesila po izričitom Božjem nalogu. Veliki varalica je na taj način pokušao da prikrije svoje delo. Tvrdovratim odbacivanjem božanske ljubavi i milosti, Jevreji su doprineli da im bude uskraćena Božja zaštita, a da sotoni bude dozvoljeno da po svojoj volji upravlja njima. Užasne surovosti koje su se događale za vreme razaranja Jerusalima predstavljaju samo prikaz sotonine osvetničke moći nad onima koji se podvrgnu njegovoj vlasti.
Nikada nećemo znati koliko dugujemo Hristu za mir i zaštitu koje uživamo. Božja moć obuzdava i sprečava ljudski rod da potpuno ne padne pod sotoninu vlast. Neposlušni i nezahvalni imaju više nego dovoljno razloga da budu zahvalni Bogu za Njegovu milost i strpljivost kojom obuzdava okrutne i surove snage Zloga. Međutim, kada prestupe granice božanskog podnošenja, ta zaštita se povlači. Bog se ne ponaša prema grešniku kao izvršilac presude izrečene prestupniku, ali one koji su odbacili Njegovu milost prepušta samima sebi da žanju ono što su posejali. Svaki odbačeni zrak svetlosti, svaka opomena, prezrena ili odbačena, svaka nesavladana strast, svaki prestup Božjeg zakona, sve to predstavlja seme koje donosi svoju sigurnu žetvu. Božji Duh, kome se čovek uporno odupire, konačno se povlači od grešnika, i tako nema više nijedne snage koja bi mogla obuzdati strasti duše, nema više zaštite od sotonine zlobe i njegovog neprijateljstva.
Razorenje Jerusalima je strašno i svečano upozorenje svima koji se neozbiljno odnose prema ponudama božanske blagodati i odupiru se pozivima božanske milosti. Odlučnije svedočanstvo o Božjoj mržnji prema grehu i o izvesnosti kazne koja će zadesiti krivce, nikada nije bilo objavljeno.
Spasiteljevo proročanstvo o sudovima koji će pohoditi Jerusalim treba da dobije još jedno ispunjenje, kome će ovo strašno pustošenje biti samo bleda senka. U sudbini izabranog grada možemo videti budućnost sveta koji je odbacio Božju milost i pogazio Njegov zakon. Mračni su izveštaji o ljudskoj bedi s kojom se svet suočavao tokom dugih stoleća zločina. Srce se steže, a svest gubi, dok o tome razmišljamo. Strašne su posledice odbacivanja autoriteta Neba. Međutim, još mračnija slika nam je pokazana prilikom otkrivanja budućnosti. Izveštaji o prošlosti – o dugom nizu buna, sukoba i revolucija, »ratnika koji se bije… u graji viču, i odelo u krv uvaljano«. (Isaija 9,5) Šta predstavlja to sve prema užasu onoga dana u kome će Božji Duh, koji obuzdava sile zla, biti potpuno uskraćen zlima, kada više neće obuzdavati izlive ljudskih strasti i sotonskog gneva! Svet će tada videti, kao nikada do tada, posledice sotonine vlasti.
Ali, toga dana, kao i u vreme razorenja Jerusalima, Božji narod biće izbavljen, svaki koji se nađe zapisan među živima (Isaija 4,3). Hristos je izjavio da će ponovo doći da uzme k sebi svoje verne: »I tada će proplakati sva plemena na zemlji, i ugledaće Sina čovečjega gde ide na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom. I poslaće anđele svoje s velikim glasom trubnim i sabraće izabrane Njegove od četiri vetra, od kraja do kraja nebesa.« (Matej 24,30.31) I tada će oni koji nisu poslušali Jevanđelje biti uklonjeni duhom usta Njegovih i uništeni sjajem Njegovog dolaska (2. Solunjanima 2,8). Bezakonici će, kao i nekadašnji Izrailj, uništiti sami sebe; pašće zbog svoga bezakonja. Svojim grešnim životom doveli su sebe u takav nesklad s Bogom, njihova priroda postala je toliko pokvarena zlom, da će pokazivanje Njegove slave za njih biti kao oganj koji proždire.
Neka se ljudi čuvaju da ne zanemare pouku koja im je objavljena Hristovim rečima. Kao što je upozorio svoje učenike na razorenje Jerusalima, dajući im i znake propasti koja se približava da bi se mogli izbaviti; tako je opomenuo i svet na dane konačnog uništenja, a dao mu je i znake njegovog približavanja, tako da svako ko hoće može izbeći gnev koji dolazi. Isus je izjavio: »I biće znaci na suncu i na mesecu i na zvezdama, i ljudima na zemlji tuga!« (Luka 21,25; Matej 24,29; Marko 13,24-26; Otkrivenje 6,12-17) Oni koji vide ove preteče Njegovog dolaska treba da znaju »da je blizu kod vrata«. (Matej 24,33) »Stražite, dakle«, reči su Njegove opomene (Marko 13,35). Oni koji budu poslušali opomenu neće biti ostavljeni u tami, niti će ih taj dan zateći nespremne. Ali, onima koji neće stražiti »doći će dan Gospodnji kao lupež noću« (1. Solunjanima 5,2-5).
Savremeni svet nije ništa više spreman da poveruje u vest za ovo vreme, nego što su Jevreji bili gotovi da prihvate Spasiteljevo upozorenje da će Jerusalim biti razoren. Kada god bude došao, Božji dan će zateći bezbožne u stanju nespremnosti. Život će se odvijati svojim uobičajenim tokom; ljudi će biti obuzeti uživanjima, poslovima, putovanjima, sticanjem novca; verske vođe preterano će hvaliti napredak sveta i njegovu prosvećenost; kada ljudi budu uljuljkani u lažnu sigurnost – tada, kao što se ponoćni provalnik prikrada nečuvanom boravištu, tako će iznenadna propast pogoditi bezbrižne i bezbožne, »i neće uteći«. (1. Solunjanima 5,3)
