Tit bi vrlo rado učinio kraj ovim strašnim prizorima i tako prištedeo Jerusalimu punu meru kazne koja mu je bila određena. Bio je užasnut gledajući mrtva tela pobijenih kako u gomilama leže u dolinama. S vrha Maslinske gore posmatrao je veličanstveni Hram i bio tako oduševljen prizorom da je izdao naređenje da se ne sme dirnuti nijedan njegov kamen. Pre nego što je pokušao da zauzme ovo utvrđenje, uputio je ozbiljan poziv jevrejskim starešinama da ga ne prisiljavaju da krvlju obeščasti to sveto mesto. Ukoliko budu izašli i prihvatili bitku na bilo kom drugom mestu, nijedan Rimljanin neće povrediti svetost Hrama. Josif Flavije, vrlo rečitim pozivom, preklinjao ih je da se predaju, da spasu sebe, svoj grad i svoje mesto za bogosluženje. Međutim, na njegove reči odgovorili su ogorčenim kletvama. Strelama su obasuli poslednjeg ljudskog posrednika koji je, preklinjući ih, stajao pred njima. Jevreji su odbacili i pozive Božjeg Sina, pa su ih sada opomene i pozivi samo učvršćivali u odluci da sve do kraja pružaju otpor. Uzaludni su bili Titovi napori da spase Hram; Neko veći od njega izjavio je da ni kamen na kamenu neće ostati od njega.
Slepa tvrdovratost jevrejskih starešina i strašni zločini koji su se događali u opsednutom gradu, izazivali su užas i gnev Rimljana i Tit je konačno odlučio da u jurišu osvoji Hram. Nameravao je ipak, ukoliko to bude moguće, da ga sačuva od razaranja. Međutim, njegove zapovesti nisu bile izvršene. Kada se jedne večeri povukao u svoj šator, Jevreji su provalili iz Hrama i napali njegove vojnike. U toku bitke, neki vojnik ubacio je buktinju kroz neki otvor u trem i kedrovinom obloženi zidovi prostorija koje su okružavale Hram, bili su zahvaćeni požarom. Tit je požurio na mesto, praćen vojvodama i legionarima, i zapovedio vojnicima da gase vatru. Niko nije poslušao njegove reči. Vojnici, pokretani besom, bacali su raspaljene baklje u prostorije koje su okružavale Hram i mačevima masakrirali mnoštvo koje je u njima potražilo utočište. Krv je potocima tekla niz stepenice Hrama. Hiljade i hiljade Jevreja su izgubile život. Ubojnu viku nadjačavali su glasovi koji su vikali: »Ihabod!« Nestala je slava!
»Tit je ustanovio da nije u stanju da obuzda gnev svojih vojnika. Zajedno sa oficirima ušao je u Hram i pregledao unutrašnjost svetog zdanja. Njegov sjaj ispunio ih je divljenjem; pošto to sveto mesto još nije bilo zahvaćeno plamenom, učinio je poslednji napor da ga spase; progurao se napred, i još jednom zapovedio vojnicima da zaustave širenje požara. Centurion Liberalis pokušao je da svojom zapovedničkom palicom privoli vojnike na poslušnost, ali čak ni poštovanje prema imperatoru nije moglo da nadvlada žestoko neprijateljstvo prema Jevrejima, surovo borbeno uzbuđenje i nezadrživu želju za plačkanjem. Vojnici su gledali kako na sve strane oko njih blista zlato, koje je zaslepljujuće odsjajivalo prema podivljalim plamenovima požara; smatrali su da su neprocenjiva blaga sakrivena u svetinji. Neki vojnik neprimetno je bacio raspaljenu buktinju kroz otvorena vrata; i u trenutku cela zgrada bila je u plamenu. Zaslepljeni dimom i ognjem oficiri su morali da se povuku, a dostojanstvena zgrada bila je prepuštena svojoj sudbini.
Bio je to užasan prizor za Rimljane, a još više za Jevreje. Celi vrh brda koje se uzdizalo iznad grada, buktao je kao vulkan. Jedna za drugom zgrade su se rušile su žasnim treskom i nestajale u plamenom ponoru. Krovovi od kedrovine ličili su na plamena jedra; pozlaćeni tornjevi blistali su crvenom svetlošću kao plameni jezici; a sa kula nad vratima uzdizali su se visoki stubovi plamena i dima. Okolni brežuljci bili su osvetljeni; grupe ljudi iz naroda okružene tamom sa strahom i užasom posmatrali su napredovanje razaranja. Na zidovima i uzvisinama gornjeg grada okupljala su se lica, neka bleda od strašnog očajanja, a druga mrgodna od nezadovoljene želje za osvetom. Uzvici rimskih vojnika koji su trčali tamo i amo, i zapomaganje buntovnika koji su nestajalu u plamenu, mešali su se sa hujanjem požara i tutnjavom greda koje su padale. Odjeci s planina ponavljali su krik naroda na uzvišicama; duž celog zida odjekivali su krici i zapomaganje; ljudi koji su izdisali od gladi trošili su poslednju snagu da izuste krik tuge i očajanja.
Masakr koji se događao u unutrašnjosti hrama, bio je užasniji od onoga koji se mogao videti napolju. Ljudi i žene, stari i mladi, buntovnici i sveštenici, oni koji su se borili i oni koji su tražili milost, bili su odreda isečeni u ovom krvoproliću. Broj pobijenih nadmašivao je broj ubica. Legionari su morali da gaze preko gomila mrtvih da bi nastavili svoje delo istrebljenja.« (Milman, The History of the Jews, book 16)
Posle razaranja Hrama, ubrzo je i ceo grad pao u ruke Rimljanima. Jevrejske starešine napustile su svoje neosvojive kule i Tit ih je zatekao prazne. Posmatrao ih je zadivljeno i tvrdio da mu ih je sam Bog predao u ruke; jer nikakva ratna oruđa, bez obzira na svoju snagu, ne bi mogla da savladaju ta velika utvrđenja. Grad i Hram bili su razoreni do temelja, a zemlja na kojoj je nekada stajao sveti dom bila je »uzorana kao njiva«. (Jeremija 26,18) Za vreme opsade i krvoprolića koje je usledilo poginulo je više od milion ljudi. Preživeli su bili odvedeni kao zarobljenici, prodati kao roblje, odvedeni u Rim da ulepšaju trijumf pobednika, bacani zverima u amfiteatrima ili rasejani kao beskućnici i lutalice po celom svetu. (nastavlja se)
