Neki čovek istrajno sedam godina je hodao jerusalimskim ulicama objavljujući nesreće koje će zadesiti grad. On je i danju i noću pevao neobičnu tužbalicu: »Glas sa istoka! Glas sa zapada! Glas sa sva četiri vetra! Glas protiv Jerusalima i protiv Hrama! Glas protiv ženika i protiv neveste! Glas protiv svega naroda!« (Isto) Ovog neobičnog čoveka bacili su u tamnicu i izbičevali, ali nikakva pritužba nije se čula sa njegovih usana. Na sve uvrede i zlostavljanja odgovarao je jedino rečima: »Teško, teško Jerusalimu«; »Teško, teško njegovim stanovnicima!« Glas njegove opomene nije prestajao da se razleže, sve dok nije poginuo za vreme opsade koju je najavljivao.
Nijedan hrišćanin nije stradao prilikom razorenja Jerusalima. Hristos je svojim učenicima uputio opomenu, i svi koji su poverovali Njegovim rečima, pazili su na obećani znak. Isus je rekao: »Kada vidite da Jerusalim opkoli vojska, onda znajte da se približilo vreme da opusti. Tada koji budu u Judeji neka beže u gore, a koji budu u gradu neka izlaze napolje.« (Luka 21,19.20) Kada su Rimljani pod Cestijem opkolili grad, neočekivano su prekinuli opsadu, iako su sve okolnosti bile pogodne za odlučan napad. Opkoljeni stanovnici, bez nade da će se uspešno odbraniti, bili su spremni da se predaju, onda je rimski vojskovođa, bez vidljivog uzroka povukao svoje snage. Međutim, Božje milostivo proviđenje usmeravalo je događaje u korist Njegovog naroda. Obećani znak bio je pokazan hrišćanima koji su ga čekali, i tako se pružila prilika svima koji su bili spremni da poslušaju Spasiteljevu opomenu. Događaji su se tako odvijali da ni Jevreji ni Rimljani nisu mogli da spreče odlazak hrišćana. Kada se Cestije povukao, Jevreji su provalili iz Jerusalima i krenuli u poteru za vojskom koja se povlačila; pošto su obe strane bile potpuno zauzete, hrišćani su imali priliku da napuste grad. U tom trenutku i unutrašnjost zemlje bila je oslobođena od neprijatelja koji bi mogli pokušati da ih zadrže. Jevreji su u vreme opsade bili okupljeni u Jerusalimu na proslavi praznika Senica, tako da su hrišćani u celoj zemlji imali mogućnost da se nesmetano povuku. Bez oklevanja povukli su se na sigurno mesto – u grad Pelu, u pokrajini Pereji, s one strane Jordana.
Jevrejske snage, koje su progonile Cestija i njegovu armiju, napale su tako žestoko njegovu zaštitnicu da joj je zapretilo potpuno uništenje. Rimljani su uz velike napore jedva uspeli da se izvuku. Jevreji nisu pretrpeli skoro nikakve gubitke i natovareni plenom, pobedonosno su se vratili u Jerusalim. Međutim, taj prividni uspeh imao je rđave posledice. Nadahnuo ih je duhom tvrdoglavog otpora Rimljanima, koji je osuđenom gradu ubrzo doneo neizrecive patnje.
Strašne nesreće zadesile su Jerusalim, kada ga je Tit ponovo opkolio. Grad je bio napadnut u vreme Pashe, kada su se milioni Jevreja našli među njegovim zidovima. Zalihe namirnica, koje bi pažljivim raspolaganjem, godinama mogle da snabdevaju stanovnike, ranije su bile uništene zbog zavisti i osvetoljubivosti sukobljenih stranaka, tako da su stanovnici bili izloženi užasima gladovanja. Mera pšenice prodavana je za talanat. Glad je bila tako strašna da su ljudi žvakali kožu svojih opasača i sandala i presvlake svojih štitova. Mnogi ljudi noću su se iskradali iz grada i sakupljali samonikle biljke koje su rasle izvan zidova. Mnogi među njima bili su uhvaćeni i pogubljeni posle užasnih mučenja, a onima koji su uspeli da se vrate često je otimano ono što su uz tako veliku opasnost prikupili. Ljudi na vlasti izlagali su neljudskim mučenjima nestašicom pogođene stanovnike, pokušavajući da iznude od njih poslednje neznatne zalihe hrane koje su možda sačuvali. Sve ove surovosti mnogo puta činili su upravo oni koji su bili dobro nahranjeni, ali i oni koji su želeli da naprave zalihe za budućnost.
Hiljade su izgubile život od gladi i bolesti. Prirodne naklonosti kao da su bile uništene. Muževi su otimali od svojih supruga, a žene od svojih muževa. U takvim prilikama nije bilo neobično videti decu kako grabe hranu iz usta svojih ostarelih roditelja. Pitanje proroka: »Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje«, dobilo je odgovor među zidinama ovog osuđenog grada: »Svojim rukama žene žalostive kuhaše decu svoju, ona im biše hrana u pogibli kćeri naroda svojega!« (Plač Jeremijin 4,10) Ponovo se ispunilo proročansko upozorenje objavljeno četrnaest stoleća pre toga:
»Žena koja je bila meka i vrlo nežna među vama, koja od mekote i nežnosti nije bila navikla stajati nogom svojom na zemlju, prozliće se prema milome mužu svojemu i prema sinu svojemu i prema kćeri svojoj… i deci koju rodi, jer će ih jesti krišom u oskudici svakoj od nevolje i od teskobe, kojom će ti pritužiti neprijatelj tvoj po svim mestima tvojim.« (5. Mojsijeva 28,56.57) Rimske vođe pokušavali su da zaplaše Jevreje i da ih tako navedu na predaju. Zarobljenici koji su se odupirali prilikom zarobljavanja bili su bičevani, mučeni i razapinjani pred gradskim zidovima. Stotine su svakoga dana bile ubijane na taj način, a ovo strašno delo je nastavljano sve dok u Josafatovoj dolini i na Golgoti nije bilo podignuto toliko krstova da je između njih jedva bilo mesta za prolaz. Tako se ispunila strašna kletva izrečena pred Pilatovom sudskom stolicom: »Krv Njegova na nas i na našu decu!« (Matej 27,25) (nastavlja se)
