Gospod je skoro četrdeset godina, posle Hristovog izricanja presude nad Jerusalimom, odlagao svoje sudove nad gradom i narodom. Uzvišeno je bilo Božje strpljenje prema ljudima koji su odbacili Njegovo jevanđelje i pogubili Njegovog Sina. Kratka priča o neplodnom drvetu predstavlja Božje postupanje prema jevrejskom narodu. Zapovest je bila izrečena: »Poseci je, dakle, zašto zemlji da smeta?« (Luka 13,7), ali ih je božanska milost još malo poštedela. Još je među Jevrejima bilo mnogo onih koji ništa nisu znali o Hristovom karakteru i delu. Deca nisu imala priliku da prime svetlost koju su njihovi roditelji prezreli. Bog je preko propovedanja apostola i njihovih saradnika želeo da Njegova svetlost zablista i nad njima, i da im bude dozvoljeno da vide ispunjavanje proročanstva, ne samo o rođenju i životu Isusa Hrista, već i o Njegovoj smrti i vaskrsenju. Deca neće biti osuđena za grehe svojih roditelja; ali, kada budu upoznala celokupnu svetlost darovanu roditeljima, i kada budu odbacila dodatnu svetlost koju su dobila, postaće učesnici u gresima svojih roditelja i dopuniti meru njihovog bezakonja.
Neizmerno Božje strpljenje prema Jerusalimu samo je učvrstilo Jevreje u njihovom tvrdovratom nepokajanju. U svojoj mržnji i surovosti prema Isusovim učenicima odbacili su i poslednju ponudu milosti. Bog je tek tada povukao svoju zaštitu nad njima, prestao da svojom silom obuzdava sotonu i njegove anđele i prepustio ih vlasti toga vođe koga su sami izabrali. Deca Izrailjeva odbacila su Hristovu blagodat, koja bi ih osposobila da suzbiju svoje zle pobude, i one su ih nadvladale. Sotona je raspalio u njima njihove najsurovije i najniže strasti. Ljudi se više nisu razumno ponašali; postali su bezumni i ostali u vlasti nagona i slepog besa. U svojoj surovosti postali su slični sotoni. U porodicama, kao i narodu, u najvišim i najnižim društvenim slojevima, zavladali su na isti način sumnjičavost, zavist, mržnja, sukobi, buntovništvo, ubistva. Nigde nije bilo sigurnosti. Prijatelji i rođaci izdavali su jedni druge. Roditelji su ubijali svoju decu, a deca svoje roditelje. Narodni upravitelji nisu imali snage da vladaju sobom. Strasti koje nisu savladali pretvarale su ih u tirane. Jevreji su prihvatili lažna svedočanstva da osude nevinog Božjeg Sina. Sada su lažna svedočanstva unosila nesigurnost u njihov život. Svojim delima kao da su već dugo govorili: »Neka nestane ispred nas Sveca Izrailjeva!« (Isaija 30,11) Želja im je bila ispunjena. Strah Božji više ih nije uznemiravao. Sotona je stao na čelo naroda, a najviši građanski i verski autoriteti potpali su pod njegovu vlast.
Vođe suprotstavljenih pokreta ponekad bi se sjedinjavali u pljačkanju i mučenju svoje nesrećne žrtve, ali posle toga ponovo bi se bacali jedni na druge i bez milosti se istrebljivali. Čak ni svetost Hrama nije mogla da obuzda Njihovu okrutnost. Vernike su ubijali i pred oltarom i Svetinja je bila oskrnavljena telima ubijenih. Međutim, u svojoj slepoj i bogohulnoj oholosti podstrekači ovog paklenog dela javno su izjavljivali da se ne boje da će Jerusalim biti razoren, jer je to Božji grad. Da bi još više učvrstili svoju moć, podmićivali su lažne proroke da objavljuju, čak i u trenutku kada su rimske legije opsedale Hram, da narod treba da očekuje da će Bog izbaviti svoj grad. Mnoštvo je sve do kraja čvrsto verovalo da će se Svevišnji umešati i pobediti njihove neprijatelje. Međutim, Izrailj je odbacio božansku zaštitu i sada više nije imao ko da ga brani. Nesrećni Jerusalim! Razdiran unutrašnjim podelama; krv njegove dece, koja su se međusobno poubijala, tekla je njegovim ulicama, dok su strane armije razarale njegova utvrđenja i ubijale njegove vojnike!
Sva proročanstva koja je Hristos izrekao o razorenju Jerusalima doslovno su se ispunila. Jevreji su doživeli verodostojnost Njegovih opominjućih reči: »Jer kakvom merom merite, onakvom će vam se meriti!« (Matej 7,2)Propast i kaznu najavljivali su znaci i čuda koja su se događala. Usred noći neka neprirodna svetlost obasjavala je Hram i oltar. Na oblacima prilikom zalaska Sunca, pojavljivale su se slike bojnih kola i ratnika koji su se svrstavali za bitku. Sveštenike koji su po noći služili u Svetinji plašili su tajanstveni zvuci; zemlja je podrhtavala, a čuli su se i mnogobrojni glasovi koji su vikali: »Bežimo odavde!« Velika istočna vrata, koja su bila tako teška da ih je moglo zatvoriti samo desetak ljudi, i koja su bila učvršćena ogromnim gvozdenim polugama, ukopanim duboko u čvrstu kamenu podlogu, bez vidljivog uzroka, otvorila su se u pola noći. (Milman, The History of the Jews, book 13) (nastavlja se)
