Hristovo proročanstvo o razorenju Hrama ispunilo je učenike strahom i čuđenjem. Poželeli su da potpunije shvate značenje Njegovih reči. Bogatstvo, trud i veština graditelja u razdoblju dužem od četrdeset godina neštedimice su ulagani u povećavanje njegovog sjaja. Irod Veliki potrošio je na njega rimsko i jevrejsko bogatstvo, pa ga je čak i imperator sveta obogatio svojim darovima. Masivni blokovi beloga mermera, ogromnih razmera, poslani iz Rima u tu svrhu, sačinjavali su deo njegove građevine, i upravo na njih učenici su skrenuli pažnju svoga Učitelja, govoreći: »Učitelju, gle kakvo je kamenje i kakva građevina!« (Marko 13,1)
Isus je na ove reči dao svečan i zapanjujući odgovor: »Zaista vam kažem, neće ostati ovde ni kamen na kamenu koji se neće razmetnuti!« (Matej 24,2)
Učenici su u mislima razorenje Jerusalima povezali sa događajima prilikom Hristovog dolaska, kada bude došao da u slavi ovoga sveta preuzme presto celokupnog carstva, da kazni nepokajane Jevreje, a da narod oslobodi rimskog jarma. Gospod im je rekao da će još jednom doći, i zato su se prilikom spominjanja sudova nad Jerusalimom njihove misli vratile tom dolasku, i dok su se na Maslinskoj gori okupljali oko Spasitelja, postavili su mu pitanje: »Kaži nam kada će to biti? I kakav je znak Tvoga dolaska i posletka veka?« (Matej 24,3)
Budućnost je pred učenicima bila milostivo sakrivena. Da su u to vreme potpuno shvatili dve tragične činjenice – Otkupiteljeve patnje i Njegovu smrt, i razorenje njihovog grada i Hrama – bili bi ispunjeni užasom. Hristos im je opisao niz istaknutih događaja koji će se zbiti pre kraja vremena. Njegove reči tada nisu bile potpuno shvaćene; ali njihovo značenje biće otkriveno Njegovom narodu u vreme kada mu budu neophodna uputstva koja se kriju u njima. Proročanstvo koje je izrekao imalo je dvostruko značenje; najavljivalo je razorenje Jerusalima, ali i užase poslednjeg velikog dana.
Isus je učenicima, koji su Ga pažljivo slušali, objavio sudove koji će pasti na otpali Izrailj, i posebno odmazdu koja će ga zadesiti zbog odbacivanja i razapinjanja Mesije. Očigledni znaci prethodiće tragičnom vrhuncu zbivanja. Trenutak od koga su se užasavali stići će iznenada i brzo. Spasitelj je upozorio svoje sledbenike: »Kada, dakle, ugledate mrzost opustošenja, o kojoj govori prorok Danilo, gde stoji na mestu svetome, koji čita da razume, tada, koji budu u Judeji, neka beže u gore!« (Matej 24,15.16; Luka 21,20.21) Kada rimske zastave budu pobodene na svetom tlu, koje se protezalo nekoliko stotina metara izvan gradskih zidina, onda Hristovi sledbenici treba bežanjem da potraže sigurnost. Oni koji budu želeli da pobegnu ne smeju oklevati, kada zapaze znak upozorenja. U celoj judejskoj zemlji, kao i u samom Jerusalimu, ovaj znak za bežanje odmah su morali da poslušaju. Onaj koji se bude zadesio na kućnom krovu ne sme da se spusti u kuću, čak ni da pokupi svoje najvrednije blago. Oni koji budu radili u poljima ili vinogradima ne smeju odvajati vreme da pokupe plašteve koje su odložili, dok su radili u toku najvrelijih časova u danu. Ne smeju oklevati ni trenutka da ne bi bili obuhvaćeni opštim uništenjem.
Za vreme Irodove vladavine, Jerusalim je postao ne samo mnogo lepši, već je podizanjem kula, zidova i utvrđenja, povećana prirodna snaga njegovog položaja, pa je izgledao skoro neosvojiv. Onaj koji bi u to vreme proricao njegovo uništenje, bio bi, kao i Noje u svoje doba, prozvan nerazumnim izazivačem nemira. Međutim, Hristos je rekao: »Nebo i zemlja proći će, ali reči Moje neće proći!« (Matej 24,35) Gnev se podigao protiv Jerusalima zbog njegovih greha, a njegovo uporno neverovanje zapečatilo je njegovu sudbinu.
Gospod je preko proroka Miheja objavio: »Čujte ovo, poglavice doma Jakovljeva i knezovi doma Izrailjeva, koji se gadite na pravdu, i sve što je pravo izvrćete, koji gradite Sion krvlju, i Jerusalim bezakonjem. Poglavari njegovi sude po mitu, i sveštenici njegovi uče za platu, i proroci njegovi gataju za novac, a na Gospoda se oslanjaju govoreći: nije li Gospod usred nas? Neće doći zlo na nas!« (Mihej 3,9-11)
Ove reči verno opisuju grešnost stanovnika Jerusalima, veoma uverenih u svoju pravednost. Iako su tvrdili da strogo poštuju načela Božjeg zakona, kršili su sva njegova pravila. Mrzeli su Hrista zato što su Njegova neporočnost i svetost otkrivali njihovo bezakonje; optuživali su Ga da je uzrok svih nevolja koje su ih zadesile kao posledica njihovih greha. Iako su znali da je bezgrešan, izjavljivali su da je Njegova smrt neophodna, jer samo tako narod može biti siguran. »Ako ga ostavimo tako, svi će Ga verovati, pa će doći Rimljani i uzeti nam zemlju i narod«, govorile su jevrejske starešine (Jovan 11,48). Ukoliko Hristos bude žrtvovan, mogli bi još jednom da postanu snažan, ujedinjen narod. Tako su razmišljali, i podržavali odluku svog prvosveštenika da je bolje da jedan čovek umre nego da propadne sav narod.
Jevrejske starešine tako su gradile »Sion krvlju, i Jerusalim bezakonjem«. (Mihej 3,10) Ipak, iako su ubijali svoga Spasitelja zato što ih je korio zbog greha, bili su tako duboko uvereni u svoju pravednost da su sebe i dalje smatrali omiljenim Božjim narodom i očekivali da ih Gospod oslobodi njihovih neprijatelja. Prorok nastavlja: »Zato će se s vas Sion preorati kao njiva i Jerusalim će postati gomila, i gora od doma visoka šuma.« (Mihej 3,12) (nastavlja se)
