Hristos je u Jerusalimu gledao simbol sveta okorelog u neverstvu i buntovništvu, sveta koji žuri u susret osvetničkim Božjim sudovima. Jadi grešnog roda, koji su tištali Njegovu dušu, iznudili su sa Njegovih usana taj izrazito gorak krik. Gledao je tragove greha koji su se mogli sagledati u ljudskoj bedi, suzama i krvi; Njegovo srce bilo je pokrenuto beskrajnim sažaljenjem prema nevoljnima i napaćenima na Zemlji; čeznuo je da im svima pomogne. Međutim, ni Njegova ruka nije mogla da zaustavi plimu ljudskih stradanja; samo će retki potražiti svoj jedini Izvor pomoći. Bio je spreman da svoju dušu prepusti smrti samo da im spasenje stavi nadohvat ruke; ali samo retki pojedinci doći će k Njemu da dobiju večni život.
Veličanstvo Neba je u suzama! Sin večnog Boga uznemiren u duhu, iznemogao od briga! Ovaj prizor je ispunio celo Nebo čuđenjem. Prikazao nam je beskrajnu grešnost greha; pokazao nam je koliko je težak zadatak, čak i za moć Večnoga, da spase krivca od posledica prestupanja Božjeg zakona. Isus je, gledajući unapred prema poslednjem naraštaju, video svet izložen prevari sličnoj onoj koja je izazvala razorenje Jerusalima. Jevreji su učinili veliki greh odbacivanjem Hrista; veliki greh hrišćanskog sveta biće odbacivanje Božjeg zakona, koji predstavlja temelj Njegove vladavine i na Nebu i na Zemlji. Gospodnje zapovesti biće prezrene i proglašene ništavnim. Milioni u okovima greha, sotoninih robova, osuđenih da dožive drugu smrt, odbiće da slušaju reči istine u dan svoga pohođenja. Strašne li zaslepljenosti! Užasnog li bezumlja!
Hristos se ponovo, dva dana pre Pashe, kada je poslednji put izašao iz Hrama u kome je obelodanio licemerje jevrejskih starešina, zajedno sa učenicima, popeo na Maslinsku goru i smestio se sa njima na travnatoj padini koja se uzdizala iznad grada. Još jednom se zagledao u njegove zidine, njegove kule i palate. Još jednom je mogao da gleda Hram i njegovu blistavu lepotu, sličnu prekrasnoj dijademi koja je ukrašavala sveto brdo.
Psalmista je hiljadu godina pre toga dana, veličao Božju naklonost prema Izrailju zato što je njegov sveti dom izabrao za svoje boravište: »U Salemu je stan Njegov i naselje Njegovo na Sionu!«
»Nego izabra koleno Judino, goru Sion, koja Mu omile. I sagradi svetinju svoju kao gornje svoje stanove, i kao zemlju utvrdi je doveka.« (Psalam 76,2; 78,68.69) Prvi Hram bio je podignut tokom najblagoslovenijeg razdoblja u istoriji Izrailja. Car David je prikupio veliku zalihu blaga za tu svrhu, a pod uticajem božanskog nadahnuća načinjeni su planovi za njegovu izgradnju (1. Dnevnika 28,12.19). Solomun, najmudriji car u Izrailju, dovršio je ovo delo. Hram je predstavljao najveličanstveniju građevinu koju je svet ikada video. Međutim, Bog je preko proroka Ageja prorekao drugi Hram: »Slava će ovoga doma poslednjega biti veća nego onoga prvoga, veli Gospod nad vojskama.« »I potrešću sve narode, i doći će Izabrani svih naroda, i napuniću ovaj dom slave, veli Gospod nad vojskama.« (Agej 2,9.7)
Narod koji se posle života provedenog u progonstvu, oko pet stotina godina pre Hristovog rođenja, vratio u opustošenu i skoro praznu zemlju, obnovio je Hram, razoren u doba Navuhodonosora. Među tim ljudima bilo je staraca koji su se još sećali slave Solomunovog hrama i koji su plakali prilikom postavljanja temelja za novi, jer je morao da bude mnogo skromniji od prethodnog. Prorok je upečatljivo opisao osećanja koja su preovladavala u narodu: »Ko je među vama ostao koji je video ovaj dom u prvoj slavi njegovoj? A kakav vi sada vidite? Nije li prema onome kao ništa u vašim očima?« (Agej 2,3; Jezdra 3,12) U to vreme dato je obećanje da će slava kasnijeg Hrama biti veća od slave prethodnoga.
Drugi Hram se po veličanstvenosti nije mogao uporediti s prvim; niti je bio posvećen istim vidljivim znacima božanske prisutnosti kao prvi. Nikakva natprirodna sila nije se pokazala da obeleži njegovo posvećenje. Oblak slave nije se pojavio da ispuni tek izgrađenu svetinju. Oganj s neba nije se spustio da sažeže žrtvu na njegovom oltaru. Šekina nije više počivala među heruvimima u Svetinji nad svetinjama; kovčeg, presto milosti i ploče svedočanstva nisu se nalazile u njemu. Nikakav glas nije odjeknuo s Neba da na pitanja sveštenika objavi Gospodnju volju.
Jevreji su stolećima uzaludno pokušavali da pokažu na koji su se način ispunila Božja obećanja data preko Ageja; ali, oholost i neverovanje potamnili su njihov um i nisu bili u stanju da shvate pravo značenje prorokovih reči. Drugi Hram nije bio počastvovan oblakom Gospodnje slave, već stvarnom prisutnošću Onoga u kome je živela svaka punina Božanstva telesno – koji je sam bio Bog otkriven u telu. »Čežnja svih naroda« zaista se pojavila u svom Hramu kada je Čovek iz Nazareta učio i isceljivao u njegovim svetim tremovima. Hristovom prisutnošću, i samo Njegovom prisutnošću, drugi Hram je slavom nadmašio prvi. Međutim, Izrailj je odbacio ponuđeni dar sa Neba. Zajedno sa skromnim Učiteljem, koji je toga dana izašao kroz njegova zlatna vrata, slava je zauvek otišla iz toga Hrama. Spasiteljeve reči su se već ispunile: »Eto će vam se ostaviti vaša kuća pusta!« (Matej 23,38)(nastavlja se)
