Iako se Izrailjci »rugahu glasnicima Božjim i ne marahu za reči Njegove i smejahu se prorocima Njegovim« (2. Dnevnika 36,16), On je nastavio da im se i dalje pokazuje kao »Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom« (2. Mojsijeva 34,6); ne mareći za ponovljena odbijanja, Njegova milost nastavljala je da ih poziva. Bog im je u ljubavi punoj sažaljenja, ljubavi koja je nadmašivala ljubav oca prema sinu koji je poveren njegovom staranju, slao »zarana jednako glasnike svoje, jer Mu beše žao naroda Njegova i stana Njegova«. (2. Dnevnika 36,15) Kada prigovori, usrdne molbe i ukori nisu pomogli, poslao im je najbolji dar Neba; izlio im je celo Nebo u tom jednom daru!
Sin samoga Boga bio je poslan da se zauzme za nepokajnički grad. Hristos je presadio Izrailja kao dobru lozu iz Egipta (Psalam 80,8). Njegova ruka uklonila je neznabošce pred njim. On ga je zasadio »na rodnu brdašcu«! Njegova zaštitnička ruka podigla je ogradu oko njega. Poslao je svoje sluge da ga neguju. Zato je i uzviknuo: »Što je još trebalo učiniti vinogradu Mojemu što mu ne učinih?« (Isaija 5,1-4) Međutim, kada je očekivao da će roditi grožđem, vinograd je rodio vinjagom. Ispunjen dubokom nadom da će se rod konačno pokazati, sam je došao u svoj vinograd da bi ga, ukoliko bude moguće, spasao od uništenja. Okopao je svoju lozu; orezao je i negovao. Bio je neumoran u svojim naporima da spase vinograd koji je posadio.
Gospod videla i slave tri godine je prolazio kroz svoj narod, »čineći dobro i isceljujući sve koje đavo beše nadvladao«, zavijao rane ljudima slomljena srca, oslobađao zarobljene, vraćao vid slepima, činio da hromi prohodaju, da gluvi čuju, da se gubavi čiste, da mrtvi ustaju i da se siromašnima propoveda Jevanđelje (Dela 10,38; Luka 4,18; Matej 11,5). Svim društvenim grupama podjednako je upućivao poziv: »Hodite k Meni svi koji ste umorni i natovareni, i Ja ću vas odmoriti!« (Matej 11,28)
On je istrajno obavljao svoju misiju milosti, iako je kao nagradu za dobro dobijao zlo, i mržnju za ljubav (Psalam 109,5). Nikada nije odbio nikoga ko bi zatražio Njegovu blagodat. Kao beskućnik i putnik, kome su poniženja i oskudica svakodnevno padali u deo, živeo je da služi nevoljnima, da olakšava bedu bližnjima, da ih preklinje da prime dar života. Talasi milosti, koji su se odbijali od tih tvrdovratih srca, vraćali su se ponovo kao još snažnija plima saosećajne, bezgranične ljubavi. Ipak, Izrailj je okrenuo leđa svom najboljem Prijatelju i jedinom Pomoćniku. Pozivi Njegove ljubavi bili su prezirani, Njegovi saveti odbacivani, Njegove opomene izvrgavane poruzi.
Trenutak nade i oproštenja brzo je prolazio; čaša Božjeg dugo odlaganog gneva bila je skoro puna. Oblaci koji su se prikupljali tokom vekova otpada i pobune, sada već nabijeni pretećom nepogodom, pretili su da se provale nad grešnim narodom; Onoga koji ga je jedini mogao izbaviti od zle sudbine, narod je prezirao, zlostavljao, odbacivao i na kraju osudio da bude razapet. Vreme kada je Izrailj kao narod uživao božansku naklonost i blagoslove, isteklo je kada se Hristos našao na krstu, na Golgoti. Gubitak jedne jedine duše je nesreća koja beskrajno nadmašuje sve dobitke i sva blaga ovoga sveta; dok je posmatrao Jerusalim, propast celoga grada, celog naroda, pokazala se pred Hristovim očima – propast toga grada, toga naroda koga je Bog nekada izabrao da bude Njegovo naročito blago.
Proroci su plakali nad otpadom Izrailja i nad strašnim pustošenjem kojim su njegovi gresi bili pohođeni. Jeremija je poželeo da mu oči postanu izvori suza da bi mogao da plače dan i noć nad pobijenim kćerima svoga naroda, nad Gospodnjim stadom koje je bilo odvedeno u ropstvo (Jeremija 9,1, 13,17). Kakav je, onda, bio bol Onoga čiji je proročki pogled mogao da obuhvati ne godine, već vekove! On je gledao anđela zatirača koji je podigao mač protiv grada u kome je tako dugo bilo Gospodnje boravište.
Sa obronaka Maslinske gore, sa istog mesta koje je kasnije zauzeo Tit sa svojom vojskom, gledao je preko doline sveta predvorja i tremove, i od suza zamagljenim očima, iz strašne perspektive, posmatrao zidove okružene neprijateljskim četama. Slušao je bat armija koje su se postrojavale za rat. Čuo je vapaj majki i dece koja su opkoljenom gradu plakala za hlebom. Posmatrao je njegove svete i prekrasne zgrade, njegove palate i kule, obuhvaćene plamenom, a mesta na kojima su nekada stajale pritisnuta gomilama zadimljenih razvalina.
Gledajući dalje kroz vekove, video je zavetni narod rasejan po svim zemljama, »kao olupine na pustoj obali«. U privremenoj kazni, koja je uskoro morala da se izlije na njegove sinove, video je samo prve gutljaje iz čaše gneva koju će na konačnom sudu morati da ispiju sve do dna. Božansko saučešće i živa ljubav, našli su svoj izraz u ovim tužnim rečima: »Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane k sebi, koliko puta hteh da skupim čeda tvoja, kao što kokoš skuplja piliće svoje pod krila, i ne hteste!« O, narode koji si bio uzdizan iznad svih ostalih, da si poznao vreme svoga pohođenja i ono što je za tvoj mir! Ja sam zaustavio anđela pravde, Ja sam te pozivao na pokajanje, ali uzalud. Ti nisi odbacivao i odbijao samo sluge, predstavnike i proroke, već samoga Sveca Izrailjeva, svog Otkupitelja. Ako, dakle, budeš uništen, sam ćeš biti odgovoran! »I nećete da dođete k Meni da imate život!« (Matej 23,37; Jovan 5,40) (nastavlja se)
