Kad bi i ti znao u ovaj tvoj dan što je za mir tvoj! Ali je sada sakriveno od očiju tvojih. Jer će doći dani na tebe, i okružiće te neprijatelji tvoji opkopima, i opkoliće te, i obuzeće te sa sviju strana; i razbiće tebe i decu tvoju u tebi, i neće ostaviti u tebi kamena na kamenu, zato što nisi poznao vremena u kojemu si pohođen.« (Luka 19,42-44)
Isus je sa vrha Maslinske gore posmatrao Jerusalim. Spokojan i lep oku bio je prizor koji se pokazivao pred Njim. Bilo je vreme Pashe, pa su se sinovi Jakovljevi iz svih zemalja okupljali da proslave veliki narodni praznik. Između vrtova i vinograda, zelenih padina posutih šatorima hodočasnika, uzdizali su se terasasti brežuljci, dostojanstvene palate i masivna utvrđenja izrailjske prestonice. Izgledalo je kao da kćer Sionska u svojoj oholosti govori: »Sedim kao carica i neću videti žalost!« isto tako prelepa i osećajući se sada isto tako sigurnom u naklonost Neba kao i onda, kada je vekovima pre toga, carski pesnik pevao: »Prekrasna je visina, uteha svoj zemlji, gora Sion… grad cara velikoga!« (Psalam 48,2) Veličanstvene zgrade Hrama mogle su se jasno videti. Zraci zalazećeg Sunca obasjavali su snežnu belinu njegovih mermernih zidova i odbijali se od zlatnih vrata, kula i kupola. Kao »savršenstvo lepote« uzdizao se hram, ponos jevrejskog naroda. Koje bi dete Izrailjevo moglo da posmatra taj prizor, a da ne oseti duboku radost i divljenje! Međutim, sasvim drugačije misli obuzimale su Isusa. »I kad se približi, ugleda grad i zaplaka za njim.« (Luka 19,41) Otkupitelj sveta iznenada je bio obuzet tajanstvenom tugom, usred sveopšteg klicanja kojim je pozdravljen Njegov pobedonosni ulazak u grad, iako su se palmove grane talasale, radosni uzvici Osana izmamljivali odjeke s bregova, a hiljade glasova proglašavale Ga carem. On, Sin Božji, Obećani, čija je moć nadvladavala smrt i pozivala njene robove iz grobova, bio je obliven suzama, ne zbog običnog bola, već zbog prevelike, nesavladive agonije.
Nije plakao zbog sebe, iako je dobro znao kuda će Ga noge odneti. Pred Njim se prostirala Getsimanija, poprište Njegove sve bliže agonije. Ovčija vrata bila su na vidiku, vrata kroz koja su stolećima provođene životinje određene za žrtvu, vrata koja će se i za Njega otvoriti, kada bude bio »vođen kao jagnje na zaklanje«. (Isaija 53,7) Nije daleko bila ni Golgota, mesto Njegovog raspeća. Put kojim će Hristos uskoro krenuti prekrivao je užas velike tame, jer je svoju dušu trebalo da ponudi kao žrtvu za greh. Ipak, razmišljanje o ovim prizorima nije bacilo senku tuge na Njega u ovom radosnom trenutku. Nikakvo predosećanje o Njegovoj natčovečanskoj muci nije pomračivalo Njegov nesebični duh. Plakao je nad hiljadama osuđenih Jerusalimljana, nad slepilom i nepokajanjem onih koje je došao da blagoslovi i spase.
Pred Isusovim očima bila je hiljadugodišnja istorija Božje posebne naklonosti i očinske brige, iskazane prema izabranom narodu. Tu je bilo i brdo Morija, na kome je sin obećanja, kao žrtva koja se nije opirala, bio vezan i položen na oltar – simbol prinošenja Božjeg Sina. Tu je zavet blagoslova, slavno mesijansko obećanje, bio potvrđen ocu svih vernih (1. Mojsijeva 22,9.1618). Tu su bili i plamenovi žrtve, koji su se uzdizali k nebu s Ornanovog gumna i odvratili mač anđela zatirača (1. Dnevnika 21) – kao prikladan simbol Spasiteljeve žrtve i posredovanja za grešne ljude. Bog je čašću uzdigao Jerusalim iznad cele Zemlje. Gospod je »izabrao Sion«, »omile mu živeti u njemu«. (Psalam 132,13) U njemu su sveti proroci vekovima izgovarali svoje poruke pune upozorenja. U njemu su sveštenici mahali svojim kadionicama dok su se oblaci tamjana, s molitvama vernih, uzdizali Bogu. Tu je svakoga dana bila prinošena krv zaklanih jaganjaca, unapred ukazujući na Božje Jagnje. U njemu je Gospod, oblakom slave iznad prestola milosti, pokazivao svoju prisutnost. Tu je počivalo podnožje tajanstvenih lestvica koje su povezivale Nebo i Zemlju (1. Mojsijeva 28,12; Jovan 1,51) – onih lestvica kojima su se penjali i spuštali Božji anđeli i koja su svetu otvorila put u Svetinju nad svetinjama. Da je Izrailj kao narod sačuvao svoju vernost Nebu, Jerusalim bi, kao Božji izabranik, večno stajao (Jeremija 17,21-25). Ali, istorija tog povlašćenog naroda predstavljala je zapis o otpadu i pobuni. Taj narod se usprotivio blagodati Neba, zloupotrebio svoje prednosti i zanemario svoje prilike. (nastavlja se)
