Na sve opomene svojih savetnika, kralj je obično odgovarao: »Pokušajte da sve nekako ide dok ja budem živ, a posle moje smrti neka bude kako mora biti!« Bili su potpuno uzaludni svi zahtevi za reformama. Kralj je bio svestan svih zala, ali nije imao ni hrabrosti ni snage da se suoči sa njima. Sudbina koja je očekivala Francusku bila je najbolje opisana njegovim ravnodušnim i sebičnim odgovorom: »Posle mene potop!«
Koristeći sumnjičavošću kralja i vladajuće klase, Rim je uticao na njih da narod drže u okovima, dobro znajući da će država na taj način oslabiti, i da će tako i upravljače i narod zadržati u svojim rukama. Rim je, vodeći dalekovidnu politiku, shvatio da se narod može uspešno držati u ropstvu okovima duhovne prirode, da njegove napore da zbaci okove najsigurnije može osujetiti time što će ga učiniti nesposobnim da živi u slobodi. Moralno propadanjae bilo je hiljadu puta strašnije od posledica fizičkih patnji koje je izazvala vladavina Rima. Ostavljen bez Biblije, prepušten verskoj zatucanosti i sebičnosti, narod je tonuo u neznanje, sujeverje i poroke, tako da je postao potpuno nesposoban da upravlja sobom.
Međutim, posledice svih ovih zbivanja bile su veoma različite od onih koje je Rim očekivao. Umesto da zadrži mase u slepoj pokornosti svojim dogmama, on je svojim delovanjem doprineo da ljudi postanu nevernici i revolucionari. Katoličanstvo su prezirali kao svešteničku izmišljotinu. Gledali su na sveštenike kao na saučesnike u nasilju koje su trpeli. Jedini bog koga su poznavali bio je bog Rima; rimsko učenje je bilo njihova jedina religija. Lakomost i surovost Rima proglasili su zakonitim proizvodom Biblije i nisu hteli da imaju nikakvog posla s tim. Rim je pogrešno predstavio Božji karakter i izopačio Njegove zahteve, a ljudi su odbacili i Bibliju i njenog Autora. Crkva je zahtevala slepo verovanje u svoje dogme, proglašavajući da za to ima potvrdu Biblije. Volter je odgovarajući na to, zajedno sa svojim saradnicima potpuno odbacio Božju Reč i na sve strane širio otrov neverništva. Rim je bacio narod pod noge i gazio ga gvozdenom petom; sada su ponižene i podivljale mase, odgovarajući na njegovu tiraniju, odbacile sva ograničenja. Gnevne na blistavu prevaru kojoj su se tako dugo klanjale, najšire mase odbacile su zajedno i laž i istinu; smatrajući bezakonje slobodom, ovi robovi poroka uživali su u svojoj zamišljenoj slobodi.
Prilikom izbijanja revolucije, kraljevim ustupkom narod je u skupštini dobio predstavništvo koje je brojem nadmašivalo zajedničko predstavništvo plemića i sveštenstva. Tako je sada ravnoteža vlasti prešla u ruke naroda; ali narod nije bio u stanju da se njome mudro i odmereno posluži. Željni da uklone zla koja su trpeli, predstavnici trećeg staleža odlučili su da preurede društvo. Gnevni građani, čije misli su bile pune gorkih i dugotrajnih uspomena na pretrpljene nepravde, odlučili su da promene bedno stanje koje je postalo neizdrživo i da se osvete onima koje su smatrali odgovornim za svoje patnje. Potlačeni su primenili pouku koju su naučili pod tiranijom i postali tlačitelji onih koji su njih tlačili.
Nesrećna Francuska požnjela je u krvi žetvu od semena koje je posejala. Strašne su bile posledice njene potčinjenosti vladajućoj sili Rima. Na mestu na kome je Francuska podigla svoju prvu lomaču u početku reformacije, revolucija je postavila svoju prvu giljotinu. Na onom istom mestu na kome je u šesnaestom stoleću bio spaljen prvi mučenik za protestansku veru, bile su u osamnaestom giljotinirane prve žrtve. Odbacujući Jevanđelje, koje bi joj donelo ozdravljenje, Francuska je otvorila vrata neverništvu i propasti. Pošto su bila odbačena ograničenja koja je zahtevao Božji zakon, pokazalo se da su ljudski zakoni nemoćni da zadrže i zaustave snažnu plimu ljudskih strasti, i država je tako upala u anarhiju i bunu. Ratom protiv Biblije započela je era, poznata u ljudskoj istoriji kao »vladavina terora«. Mira i sreće nestalo je iz domova i srca ljudi. Niko više nije bio siguran. Onaj koji je danas pobedio, sutra je bio osumnjičen, osuđen. Nasilje i pokvarenost stekli su prevlast.
Kralj, sveštenstvo i plemići bili su prisiljeni da se pokore svirepostima razjarenog i gnevnog naroda. Njegova glad za osvetom bila je pokrenuta pogubljenjem kralja, pa su uskoro i oni koji su izglasali njegovu smrt pošli istim putem. Donesena je odluka o pogubljenju svih osumnjičenih za neprijateljstvo prema revoluciji. Zatvori su bili prepuni, i u jednom razdoblju u njima je bilo preko dve stotine hiljada zatvorenika. Užasni prizori mogli su se videti na ulicama gradova u celoj kraljevini. Jedna revolucionarna partija ustala je protiv druge revolucionarne partije i Francuska je postala ogromno bojno polje na kome su se sučeljavale protivničke mase, pokretane besom svojih strasti.
»U Parizu je jedna buna sustizala drugu, a građani su bili podeljeni u bezbroj frakcija, koje nisu mislile ni o čemu drugome nego o međusobnom istrebljenju.« Opšta beda je bila povećana i time što je država bila uvučena u dug i uništavajući rat s velikim evropskim silama. »Zemlja je bila skoro uništena, vojska se bunila zbog neisplaćenih prinadležnosti, Parižani su gladovali, provincije su bile opustošene posle pohoda razbojnika, a civilizacija je skoro nestala pod udarima anarhije i razvrata. (nastavlja se)
