»Skoro da nijedna generacija u Francuskoj tokom tog dugog vremenskog razdoblja nije propustila da vidi kako svedoci Jevanđelja beže pred besomučnim gnevom progonilaca, odnoseći sa sobom znanje, veštinu, marljivost, red, kojima su se odlikovali, da bi njima poslužili, najpre na blagoslov zemljama u kojima su našli utočište. U istoj meri u kojoj su tim darovima blagosiljali druge zemlje, osiromašivali su svoju zemlju. Da su svi koji su bili izagnani ostali u Francuskoj, da je u razdoblju od te tri stotine godina zanatska veština izgnanika obogaćivala njeno tlo, da je tokom te tri stotine godina umešnost u radu uzdizala njenu proizvodnju, da je tokom te tri stotine godina njihov stvaralački um i istraživačka sposobnost obogaćivala njenu literaturu i razvijala njenu nauku, da je njihova mudrost usmeravala njene skupštine, da je njihova hrabrost vodila njene bitke, da je njihova nepristrasnost oblikovala njene zakone, da je biblijska religija jačala razum i upravljala savešću naroda, kakva bi slava do današnjeg dana pratila Francusku! Kakva bi to velika, napredna i srećna zemlja – uzor ostalim narodima, mogla biti!«
»Međutim, slepa i licemerna verska zatucanost izgonila je sa njenog tla svakog učitelja vrline, svakog zagovornika reda, svakog iskrenog branitelja prestola, govorila je ljudima koji bi svoju zemlju mogli učiniti ‘velikom i slavnom’: birajte šta hoćete: lomaču ili izgnanstvo! Konačno, propast zemlje bila je dovršena, nije više bilo savesti koja bi mogla biti osuđena, religije koju bi trebalo spaliti na lomači, patriotizma koji bi mogao biti proteran iz zemlje.« (Wylie, b. 13, ch. 20) Revolucija, sa svim svojim užasima, bila je zla posledica!
»Posle odlaska hugenota u Francuskoj je došlo do opšteg nazadovanja. Napredni manufakturni centri su propadali, plodna područja bila su vraćena u svoje nekadašnje divlje stanje, intelektualna otupelost i moralno opadanje zamenili su razdoblje neobičnog napretka. Pariz se pretvorio u ogromno sirotište, tako da postoji procena da je, prilikom izbijanja revolucije, dve stotine hiljada prosjaka tražilo milostinju iz kraljevih ruku. Samo je jezuitski red cvetao usred propadanja države, i vladao strašnom tiranijom nad crkvama i školama, zatvorima i galijama.«
Jevanđelje je Francuskoj moglo da donese rešenje ovih političkih i društvenih problema, ali su ga uspešno osujetili njeno sveštenstvo, njen vladar i njeni zakonodavci, koji su zemlju konačno gurnuli u anarhiju i propast. Na nesreću, pod prevlašću Rima narod je zaboravio blagoslovene Spasiteljeve pouke o požrtvovanju i nesebičnoj ljubavi. Bio je naveden da zaboravi pouke o samoodricanju za dobro drugih. Bogate niko nije ukoravao zbog tlačenja siromašnih, siromašnima niko nije pomagao da se izvuku iz ropstva i poniženja. Sebičnost bogatih i moćnih postajala je sve očiglednija i nasilnija. Vekovima su pohlepa i raspuštenost plemstva izlagali seljake oštrom izrabljivanju. Bogati su činili zlo siromašnima, a siromašni su mrzeli bogate.
U mnogim provincijama imanja su bila vlasništvo plemića, a pripadnici radničke klase bili su samo zakupci, izloženi milosti i nemilosti svojih gospodara i primoravani da se povinuju njihovim preteranim zahtevima. Teret izdržavanja Crkve i države padao je na srednje i niže klase, koje su građanske i crkvene vlasti teško oporezovale. »Uživanje plemstva predstavljalo je vrhovni zakon, seljaci su mogli da gladuju, a za to njihovi tlačitelji nisu ni najmanje marili… Narod je bio primoran da u svakom slučaju zadovoljava isključive interese zemljoposednika. Život poljoprivrednih radnika svodio se na neprestani rad i neopisivu bedu; njihove žalbe, ukoliko bi se ikada usudili da ih podnesu, bile su razmatrane s drskim prezirom. Sudovi su uvek verovali plemićima, i presuđivali protiv seljaka; bilo je svima poznato da u takvom sistemu opšte pokvarenosti sudije primaju mito, pa je samovolja plemstva smatrana zakonom. Od poreza koje su uterivali od običnih građana, s jedne strane svetovni moćnici, a sa druge sveštenstvo, ni polovina nije stizala u kraljevsku ili biskupsku riznicu; sve ostalo bilo je rasipano u razuzdanim zabavama. Ljudi koji su na ovaj način pljačkali svoje sunarodnike bili su oslobođeni poreza, a po zakonu ili običajima imali su pravo na sve državne položaje. Privilegovane klase brojale su oko stotinu i pedeset hiljada pripadnika, za čije su zadovoljavanje milioni građana bili osuđeni na beznadežan i ponižavajući način života.«
Dvor se odao raskoši i rasipnosti. Nepoverenje je postojalo između naroda i upravljača. Svaku meru vlasti pratile su sumnje i proglašavale je podmuklom i sebičnom. U razdoblju dužem od pola stoleća pre izbijanja revolucije na prestolu je sedeo Luj XV, koji je, čak i u vremenu te pokvarenosti, bio smatran nemarnim, lakoumnim i bludnim vladarem. Pored tako okrutnog i izopačenog plemstva, osiromašene i neuke niže klase, prezaduženosti državne kase i ogorčenosti naroda, nije bilo potrebno imati proročke oči i zapaziti nagoveštaj užasne katastrofe koja se približavala. (nastavlja se)
