Kada je boginja bila dovedena u Konvent, govornik ju je uzeo za ruku, i okrenuvši se prema skupu, rekao: »Smrtnici, prestanite da drhtite pred nemoćnim gromovima Boga koga je stvorio vaš strah! Od sada nemojte priznavati nijedno božanstvo osim razuma. Ja vam predstavljam njegov najplemenitiji i najčistiji lik; ako već morate imati idole, onda žrtve prinosite samo pred ovakvima kakav je ovaj… Padajte pred sjajnim Senatom slobode! Poklonite se razumu!«
»Boginja, pošto ju je predsednik zagrlio, ušla je u prekrasna kola, i odvezena, praćena klicanjem nepreglednog mnoštva, u katedralu Notr Dam, da tamo zauzme mesto Božanstva. Tu je bila podignuta na visoki oltar i primala izraze obožavanja svih prisutnih.« (Alison, vol. 1, ch. 10)
Uskoro posle toga usledilo je javno spaljivanje Biblija. Jednom prilikom su članovi »Društva narodnog muzeja« ušli u gradsku kuću, uzvikujući: »Živeo razum!« i noseći na vrhu štapa ostatke poluspaljenih knjiga, brevijara, misala, Starog i Novog zaveta, koji su, prema rečima predsednika, »ispaštale u velikoj vatri za sve ludosti na koje su navele ljudski rod«. (Journal of Paris, 1793. No. 318. Tekst citiran u Buchez-Roux, Collection of Parliamentary History, vol. 30, pp. 200.201)
Upravo je papstvo započelo delo koje je ateizam dovršio. Politika Rima stvorila je ove okolnosti, društvene, političke i verske, koje su Francusku dovele do propasti. Pisci, opisujući užase revolucije, kažu da se svi ovi događaji moraju staviti na teret prestolu i Crkvi. Stroža pravda pripisaće ih samo Crkvi. Papstvo je pokrenulo kraljeve protiv reformacije, proglašavajući je neprijateljem krune, činiocem nesklada, koji može postati koban za mir i sklad u državi. Upravo je zao duh Rima na ovaj način najneposrednije nadahnuo surovost i najljuće nasilje koje je kruna naredila.
Duh slobode dolazi s Biblijom. Gde god je Jevanđelje bilo prihvaćeno, budio se duh naroda. Ljudi su počeli da odbacuju okove koji su ih držali u ropstvu neznanja, poroka i sujeverja. Počeli su da razmišljaju i deluju kao ljudi. Monarsi su to videli i počinjali da strepe za svoj despotizam.
Rim nije propustio da podstiče njihova sebična strahovanja. Sam papa je rekao francuskom regentu 1525. godine: »Protestantizam neće samo upropastiti i uništiti religiju, već i sva poglavarstva, plemstvo, zakone, redove i staleže.« (G. de Felice, History od the Protestants of France, b. 1, ch. 2, par. 8) Nekoliko godina kasnije papski nuncio upozorio je kralja: »Gospodine, nemojte se varati! Protestanti će ugroziti sav građanski, ali i verski poredak… Prestolu preti isto tolika opasnost kao i oltaru… Uvođenje nove religije mora biti praćeno uvođenjem novog poretka.« (D’Aubigne, History of the Reformaton in Europe in the Time of Calvin, b. 2. ch. 36) Teolozi su budili predrasude u narodu izjavljujući da protestantska doktrina »podstiče ljude da uvode novotarije i gluposti; ona lišava kralja odane ljubavi njegovih podanika, i pustoši i Crkvu i državu«. Na ovaj način Rim je uspeo da Francusku okrene protiv reformacije. »U Francuskoj je mač progonstva bio isukan iz korica prvenstveno zato da bi se uzdigao presto, sačuvalo plemstvo i održala zakonitost.« (Wylie, b. 13, ch. 4)
Zemaljski vladari nisu bili u stanju da predvide posledice takve kobne politike. Biblijska učenja usadila bi u misli i srca ljudi ona načela pravednosti, umerenosti, istine, jednakosti i dobročinstva, koja predstavljaju ugaoni kamen svakog napretka države. »Pravda podiže narod.« (Priče 14,34) »Jer se pravdom utvrđuje presto.« (Priče 16,12) »I mir će biti delo pravde, što će pravda učiniti biće pokoj i bezbrižnost do veka.« (Isaija 32,17) Onaj koji poštuje Božji zakon, najiskrenije će poštovati i ispunjavati i zakone svoje zemlje. Onaj koji se boji Boga, poštovaće i kralja, kada se pravedno i zakonito služi svojim autoritetom. Međutim, nesrećna Francuska zabranila je Bibliju i proterala njene sledbenike. Iz stoleća u stoleće, ljudi načela i poštenja, ljudi od prosvećenog intelekta i moralne snage, koji su imali hrabrosti da izraze svoja uverenja i veru da trpe istine radi – upravo ti ljudi robovali su na galijama, umirali na lomačama, ili trunuli u tamničkim ćelijama. Hiljade i hiljade sigurnost su potražile u bežanju, a to je trajalo preko dve stotine i pedeset godina posle početka reformacije. (nastavlja se)
