Isti duh koji je izazvao masakr na dan Svetog Vartolomeja stajao je i iza prizora revolucije. Za Hrista je govoreno da je varalica, a ratni poklič francuskih nevernika glasio je: »Smrvimo lopova«, to jest Hrista. Bogohuljenje koje je stizalo do neba i odvratna bezbožnost išli su ruku pod ruku, a najpodliji ljudi, čudovišta okrutnosti i poroka, bili su i najviše slavljeni. Na taj način, najviše poštovanje ukazivano je sotoni, dok je Hristos, utelovljenje istinitosti, neporočnosti i nesebične ljubavi bio razapinjan.
»Onda će zver, što izlazi iz bezdana učiniti s njima rat, i pobediće ih i ubiće ih.« Bezbožnička sila koja je preovladavala Francuskom u vreme revolucije i vladavine terora, zaista se usudila da objavi rat Bogu i Njegovoj svetoj Reči, rat kakav svet do tada nije video. Narodna skupština ukinula je obožavanje Boga. Biblije su bile pokupljene i javno spaljene sa svim mogućim izrazima prezira. Božji zakon bio je bačen pod noge. Biblijske ustanove su ukinute. Sedmični dan odmora je uklonjen, a umesto njega svaki deseti dan posvećen raskalašnim zabavama i bogohuljenju. Održavanje krštenja i Večere Gospodnje bilo je zabranjeno. Natpisi, upadljivo stavljeni iznad grobnih mesta, objavljivali su da je smrt večni san.
Strah Božji više nije smatran početkom mudrosti, već sasvim suprotno tome, početkom ludosti. Svaka verska služba bila je zabranjena, osim one koja je obavljana u slavu slobode i domovine. Zakoniti pariski biskup bio je izveden da odigra glavnu ulogu u najbestidnijoj i najskandaloznijoj komediji koja je ikada izvedena pred licem narodne skupštine… Izveden je u punom ornatu da pred Konventom izjavi da je religija koju je toliko godina propovedao, u svakom pogledu samo sveštenička izmišljotina i da nema nikakav temelj ni u istoriji ni svetoj istini. On je porekao, svečanim i odlučnim rečima, postojanje Boga za čiju je službu bio rukopoložen i obećao da će se u budućnosti posvetiti služenju slobodi, jednakosti, vrlini i moralu. Posle toga položio je na sto svoje biskupske oznake i primio u bratski zagrljaj predsednika Konventa. Nekoliko otpalih sveštenika je sledilo primer svoga prelata.« (Scott, vol.I, ch. 17)
»I koji žive na zemlji obradovaće se i razveseliće se za njih, i slaće dare jedan drugome, jer ova dva proroka mučiše one koji žive na zemlji.« Nevernička Francuska je ućutkala glasove ukora ova dva Božja svedoka. Reč istine ležala je mrtva na njenim ulicama, a oni koji su mrzeli ograničenja i zahteve Božjeg zakona bučno su slavili. Ljudi su javno ustajali potiv Cara Neba. Kao grešnici iz starih vremena i oni su vikali: »Kako će razabrati Bog, i zar Višnji zna?« (Psalam 73,11)
S bogohulnom drskošću koja je premašivala svaku meru, jedan od sveštenika nove vere je uzviknuo: »Bože, ukoliko postojiš, osveti se zbog svog uvređenog imena! Ja te izazivam! Ti ćutiš, ne usuđuješ se da pošalješ svoje gromove! Ko će posle svega verovati u Tvoje postojanje?« (Lacretelle, History, vol. II, p. 309) Kakvog li odjeka faraonovih reči: »Ko je Gospod da poslušam glas Njegov?»Ne znam Gospoda!«
»Reče bezumnik u srcu svojemu: nema Boga!« (Psalam 14,1) Gospod je o onima koji izvrću istinu rekao: »Jer će njihovo bezumlje postati javno pred svima!« (2. Timotiju 3,9) Pošto je odbacila obožavanje živoga Boga, »koji je visok i uzvišen« i »koji živi u večnosti«, trebalo je da prođe samo malo vremena da Francuska padne u ponižavajuće idolopoklonstvo, da počne obožavanje boginje Razuma u ličnosti jedne razvratne žene. Sve to dogodilo se u skupštini zemlje, pred predstavnicima njene najviše građanske i zakonodavne vlasti! Jedan istoričar piše: »Jedna ceremonija iz tog bezumnog vremena nenadmašna je po svojoj besmislenosti spojenoj s bezbožnošću. Vrata Konventa otvorila su se da propuste grupu muzičara, za kojima su u svečanoj povorci ušli članovi gradskog saveta pevajući himne u slavu slobode i prateći predmet svoga budućeg obožavanja, ženu obavijenu koprenom, koju su nazivali boginjom razuma. Kada je dovedena do ograđenog prostora, svečano su joj skinuli koprenu i postavili je s desne strane predsednika, a onda su u njoj svi prepoznali jednu od igračica u operi… Toj osobi, kao najprikladnijem predstavniku razuma koji su obožavali, pripadnici narodne skupštine Francuske odali su javnu počast.«
»Ova bezbožna i smešna maskarada izrodila se na izvestan način u modu; uzdizanje boginje Razuma obnavljano je i podražavano po celoj zemlji, u onim mestima u kojima su stanovnici želeli da se pokažu dostojni svih visina do kojih je dospela revolucija.« (Scott, vol. I, ch. 17)
Govornik koji je najavio obožavanje razuma, ovako se izrazio: »Zakonodavci! Fanatizam je ustuknuo pred razumom! Njegove zaslepljene oči nisu mogle izdržati sjaj svetlosti! Danas se nepregledna masa okupila ispod ovih gotskih lukova, koji, prvi put odzvanjaju istinom. Ovde je Francuska obavila jedino pravo bogosluženje – slavljenje slobode, obožavanje razuma. Ovde smo izrazili želje za napredovanjem oružja Republike. Ovde smo odbacili beživotne idole i prihvatili razum, prihvatili ovaj živi lik, remek-delo prirode!« (M.A. Thiers, History of the French Revolution, vol. 2, pp. 370.371)(nastavlja se)
