»Gde i Gospod naš razapet bi.« Ova pojedinost iz proročanstva ispunila se u Francuskoj. Ni u jednoj drugoj zemlji nije tako izrazito pokazan duh neprijateljstva prema Hristu. Ni u jednoj drugoj zemlji istina se nije suočila s tako ogorčenim i surovim protivljenjem. Tokom progonstva koje je Francuska pokrenula protiv poklonika Jevanđelja, ona je razapinjala Hrista u liku Njegovih učenika.
Iz stoleća u stoleće prolivana je krv svetih. Dok su valdenžani polagali svoj život na planinama Pijemonta »za Reč Božju i za svedočanstvo Isusa Hrista«, slično svedočanstvo za istinu davala su i njihova braća, albigenzi u Francuskoj. U dane reformacije, njeni sledbenici bili su u najstrašnijim mukama ubijani. Kraljevi i plemići, žene iz visokog roda i nežne devojke, ponos i viteštvo nacije, naslađivali su svoje oči samrtnim mukama koje su trpeli mučenici za Isusa. Hrabri hugenoti, boreći se za prava koja su najsvetija ljudskom srcu, prolivali su svoju krv na mnogim bojnim poljima. Protestante su izjednačavali s ljudima izvan zakona, raspisivali nagradu za njihove glave, progonili ih kao divlje zveri.
»Crkva u pustinji«, je ime za ono malo potomaka starih hrišćana koji su se sve do osamnaestog veka održali u Francuskoj, sakrivajući se u planinama na jugu zemlje, i dalje negujući veru svojih otaca. Kada su se usudili da se noću sastanu na planinskim obroncima ili na usamljenim mestima, progonili su ih vojnici i odvodili da doživotno robuju na galijama. Najneporočniji, najplemenitiji i najinteligentniji ljudi Francuske bili su okivani, i strahovito mučeni, zajedno s razbojnicima i ubicama (vidi: Wylie, b. 22, ch. 6). Drugi, prema kojima je nešto milostivije postupljeno, bili su hradnokrvno ubijani vatrenim oružjem dok su, nenaoružani i bespomoćni, padali na svoja kolena u molitvi. Stotine starijih ljudi, nezaštićenih žena i nevine dece ostavljani su da leže mrtvi na zemlji na mestima na kojima su se okupljali. Kada bi neko prolazio preko planinskih obronaka ili kroz šume, u kojima su se obično okupljali, nije bilo ništa neobično da naiđe »na svaka četiri koraka, na mrtva tela koja su se crnela na zemlji ili visila sa drveća«. Njihova zemlja, opustošena mačem, sekirom i lomačama »bila je pretvorena u ogromnu, mračnu pustoš«. »Ova divljaštva bila su učinjena… ne u neko mračno doba, već u sjajnoj eri Luja XIV. Nauka je tada negovana, literatura cvetala, duhovnici na dvoru i u prestonici bili su učeni i rečiti ljudi, koji su se rado prikazivali u svojoj krotkosti i velikodušnosti.« (Isto, b. 22, ch. 7)
Ali, najcrnje u crnom nizu zločina, najužasnije među paklenim delima u svim tim stoleća, bilo je krvoproliće izvršeno na dan Svetog Vartolomeja. Svet se i danas sa užasom seća tog najpodlijeg i najokrutnijeg pokolja. Francuski kralj, po nagovoru rimskih sveštenika i prelata, odobrio je to zločinačko delo. Zvono, koje je zazvolilo u mrtvo noćno doba, dalo je znak za pokolj. Na hiljade protestanata, dok su mirno spavali u svojim domovima, oslanjajući se na svečano zadatu reč svoga kralja, bez upozorenja bili su izvlačeni iz postelja i hradnokrvno ubijani. Kao što je Hristos bio nevidljivi vođa svoga naroda u vreme oslobađanja iz egipatskog ropstva, tako je sotona bio nevidljivi vođa svojih podanika u ovom strašnom delu umnožavanja mučenika. Pokolj je sedam dana trajao u Parizu, prva tri s neopisivim besom. Pokolj nije bio ograničen samo na grad, već je po posebnoj kraljevoj naredbi proširen na sve provincije i gradove u kojima su živeli protestanti. Ni starost, ni pol nisu bili poštovani. Ni nevina beba, ni čovek sede kose nisu bili pošteđeni. Plemić i seljak, star i mlad, majka i dete, svi su bili ubijani.
Po celoj Francuskoj pokolj je trajao puna dva meseca. Sedamdeset hiljada ljudi, ponos i cvet nacije – bilo je ubijeno.
»Kada je vest o masakru stigla u Rim, oduševljenje među sveštenicima bilo je bezgranično. Kardinal od Lorene nagradio je glasnika s hiljadu kruna; topovi s Anđeoske tvrđave zagrmeli su radosnim pozdravnim plotunima; zvona su zvonila sa svakog zvonika, vatre su noć pretvorile u dan, a Grgur XIII, praćen kardinalima i drugim crkvenim dostojanstvenicima, krenuo je u dugoj procesiji prema crkvi Svetog Luja, u kojoj je ovaj kardinal služio svečani Te Deum… Iskovana je medalja u spomen masakra, a u Vatikanu se i danas mogu videti tri Vasarijeve freske, na kojima se vidi napad na admirala, kralj u dvorskom savetu za vreme planiranja masakra, i sam masakr. Grgur je poslao Šarlu orden Zlatne ruže, a četiri meseca posle masakra… zadovoljno je slušao propoved francuskog sveštenika… koji je govorio o ‘tom danu tako punom sreće i radosti i veselja, kada je sveti otac dobio vest i pošao u svečanom raspoloženju da izrazi zahvalnost Bogu i svetom Luju.’« (Henry White, The Massacre of St. Bartholomew, ch. 14, par. 34)(nastavlja se)
