Sotona je dostigao vrhunac u svojim prevarama kada je uspeo da ljudski um zaposli nagađanjem i istraživanjem onoga što nam Bog nije objavio i što nije ni nameravao da nam objasni. Lucifer je upravo zbog toga izgubio svoje mesto na Nebu. Postao je nezadovoljan što mu nisu poveravane sve tajne o Božjim namerama, pa je potpuno zanemario ono što mu je bilo otkriveno o zaduženjima koja je obavljao na visokom položaju koji mu je dodeljen. Raspirujući isto nezadovoljstvo i među anđela koji su mu bili podređeni, izazvao je i njihov pad. Sada pokušava da i ljudski um nadahne istim duhom i navede ljude da ne poštuju jasne Božje zapovesti.
Oni koji nisu spremni da prihvate jasne i određene biblijske istine, stalno traže neke ugodne priče kojima bi umirili svoju savest. Što su neduhovnije nauke koje im se propovedaju, što traže manje samoodricanja i poniznosti, to ih s većim oduševljenjem prihvataju. Ovakvi ljudi snižavaju svoje umne sposobnosti i stavljaju ih u službu svojih telesnih prohteva. Oni nisu zaštićeni od zabluda, jer sebe smatraju suviše mudrima da bi skrušenog duha istraživali Pisma, iskreno se moleći za božansko vođstvo. Sotona je zato spreman da zadovolji težnje njihovog srca, da im umesto istine podmetne svoje zablude. Upravo je na ovaj način Rim i zadobio vlast nad ljudskim umom; dok su i protestanti odbijajući istinu, jer ona sadrži i krst, krenuli istim putem. Svi koji zanemaruju Božju reč i teže za svetovnom udobnošću da se ne bi razlikovali od sveta, biće ostavljeni da umesto istine prihvate prokletstvo lažne nauke. Oni koji namerno odbacuju istinu prihvatiće svaki oblik zablude, koji se može zamisliti. Onaj koji sa užasom posmatra jedan oblik prevare, spremno će prihvatiti drugi. Apostol Pavle govori o ljudima koji »ljubavi istine ne primiše da bi se spasli«, i kaže: »I zato će im Bog poslati silu prevare da veruju laži, da prime sud svi koji ne verovaše istini, nego voleše nepravdu!« (2. Solunjanima 2,10-12) Pošto nam je upućena ovakva opomena, treba da budemo veoma oprezni koju i kakvu nauku ćemo prihvatiti!
Među najuspešnijim sredstvima velikog varalice nalaze se zavodljiva spiritistička učenja i lažna čuda. Preobučen u anđela svetlosti, on svoje mreže baca tamo gde se to najmanje očekuje. Kada bi ljudi proučavali Božju Knjigu, iskreno se moleći da je razumeju, ne bi bili ostavljeni u tami i ne bi primali lažne nauke. Međutim, pošto odbacuju istinu, postaju plen prevare.
Druga opasna zabluda je nauka koja odbacuje Hristovo božanstvo, koja govori da nije postojao pre nego što se pojavio na ovoj Zemlji. Veliki broj ljudi koji tvrde da veruju u Bibliju blagonaklono prihvata ovu teoriju, iako se ona neposredno protivi najjasnijim izjavama našeg Spasitelja o Njegovom odnosu sa Ocem, o Njegovom božanskom karakteru, i o Njegovom prapostojanju. Ovu teoriju nije moguće podržati bez neodgovornog izvrtanja Pisma. Ona ne samo da obara čovekova shvatanja o delu otkupljenja, već potkopava i veru u Bibliju kao u Božje otkrivenje. Ono što je čini još opasnijom je činjenica da ju je u tom slučaju vrlo teško pobiti. Ukoliko ljudi odbace svedočanstvo nadahnutih spisa o Hristovom božanstvu, onda je uzaludno dalje razgovarati s njima o tome; jer nijedan dokaz, koliko god bio ubedljiv, ne može ih osvedočiti. »A telesni čovek ne razume što je od Duha Božjega, jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda.« (1. Korinćanima 2,14) Nijedan poklonik ove teorije ne može imati pravilno shvatanje Hristovog karaktera ili misije, pa čak ni velikog Božjeg plana za čovekovo otkupljenje.
Postoji još lukavija i štetnija zabluda izražena u verovanju, koje se brzo širi, da sotona u stvari ne postoji kao ličnost i da je to ime upotrebljeno u Bibliji samo sa jednim ciljem – da prikaže čovekove zle misli i želje.
Učenje koje se tako često može čuti sa propovedaonica naglašava da je drugi Hristov dolazak u stvari Njegov susret sa svakim pojedincem prilikom njegove smrti, samo je sredstvo da se misli ljudi odvrate od Njegovog stvarnog dolaska na nebeskim oblacima. Sotona godinama govori na taj način: »Evo ga u sobama« (Matej 24,23-26), i mnoge duše su izgubljene prihvatanjem te zablude.
Svetovna mudrost dalje uči da molitva nije važna. Ljudi nauke tvrde da ne može biti stvarnog odgovora na molitvu; da bi to bio prekršaj Zakona, čudo, a da čuda ne postoje. Svemirom, prema njihovim rečima, upravljaju utvrđeni zakoni, a Bog sam ne čini ništa što bi se suprotilo tim zakonima. Na taj način predstavljaju Boga kao biće vezano svojim zakonima – kao da delovanje božanskih zakona može da isključi božansku slobodu delovanja. Takvo učenje suproti se svedočenju Pisma. Zar Isus i Njegovi učenici nisu činili čuda? Taj isti milostivi Spasitelj živ je i danas, i isto tako spreman da sasluša molitvu vere kao kada je vidljivo hodao među ljudima. Prirodno sarađuje sa natprirodnim. Deo Božjeg plana je da nam osigura, odgovarajući na našu molitvu vere, ono što nam ne bi dao da Ga za to nismo molili. (nastavlja se)
