Prilikom Hristovog dolaska bezakonici će biti izbrisani sa lica cele Zemlje – pobijeni duhom usta Njegovih i uništeni sjajem slave Njegove. Hristos će povesti svoj narod u Božji grad, a Zemlja će ostati pusta, bez stanovnika. »Gle, Gospod će isprazniti zemlju, i opustiće je, prevrnuće je i rasejati stanovnike njezine.« »Sasvim će se isprazniti zemlja, i sasvim će se opleniti. Jer Gospod reče ovu reč.« »Jer prestupiše zakone, izmeniše uredbe, raskidoše zavet večni. Zato će prokletstvo proždreti zemlju, i zatrće se stanovnici njezini; zato će izgoreti stanovnici zemaljski.« (Isaija 24,1.3.5.6)
Cela Zemlja izgledaće kao nenastanjena pustinja. Razvaline gradova i sela, uništenih zemljotresom, izvaljeno drveće, stene izbačene iz mora ili iz same Zemlje, rasejane su po njenoj površini, dok ogromne raseline obeležavaju mesta sa kojih su planine bile pomerene iz svojih temelja.
A onda se događa ono što je simbolički bilo prikazano poslednjom svečanom službom na Dan pomirenja: Kada bi služba u svetinji nad svetinjama bila završena, kada bi gresi Izrailja bili uklonjeni iz Svetilišta krvlju žrtve za greh, jarac za Azazela bio bi živ doveden pred Gospoda, a onda bi u prisustvu celog zbora poglavar sveštenički izgovorio nad njim »sva bezakonja sinova Izrailjevih i sve prestupe njihove u svim gresima njihovim, metnuvši ih na glavu jarcu« (3. Mojsijeva 16,21) Na sličan način, kada delo pomirenja u nebeskom Svetilištu bude dovršeno, onda će u prisutnosti Boga, nebeskih anđela i mnoštva otkupljenih, gresi Božjeg naroda biti preneseni na sotonu; koji će biti proglašen krivim za sva zla na koja ga je nagovorio. Kao što je jarac za Azazela bio prognan u nenastanjenu zemlju, tako će i sotona biti prognan na opustošenu Zemlju, u nenastanjenu i golu pustinju.
Pisac Otkrivenja nagoveštava sotonino progonstvo i stanje haosa i pustoši u koje će Zemlja biti dovedena, i objavljuje da će to stanje potrajati hiljadu godina. Pošto je opisao prizor Gospodnjeg drugog dolaska i uništenja bezakonika, pisac nastavlja svoje proricanje: »I videh anđela gde silazi s neba, koji imaše ključ od bezdana i verige velike u svojoj ruci, i uhvati aždahu, staru zmiju, koja je đavo i sotona, i sveza je na hiljadu godina, i u bezdan baci je, i zatvori je, i zapečati nad njom, da više ne prelašćuje naroda, dok se ne navrši hiljada godina; i potom valja da bude odrešena na malo vremena.« (Otkrivenje 20,1-3)
Iz drugih biblijskih tekstova vidljivo je da izraz »bezdan« predstavlja Zemlju u stanju haosa i tame. Kada govori o stanju Zemlje »u početku«, biblijski izveštaj kaže: »A Zemlja beše pusta i bez obličja, i tama beše nad bezdanom.« (1. Mojsijeva 1,2. ovde je upotrebljena jevrejska reč koja je u Septuaginti, grčkom prevodu Staroga zaveta, prevedena istom rečju koja se pojavljuje u Otkrivenju 20,1-3) Proročanstvo nagoveštava da će Zemlja, makar delimično biti vraćena u to isto stanje. Gledajući unapred veliki dan Gospodnji, prorok Jeremija izjavljuje: »Pogledah na zemlju, a gle, bez obličja i pusta; i na nebo, svetlosti njegove nema. Pogledah na gore, a gle, tresu se i svi humovi drmaju se. Pogledah, a gle, nema čoveka, i sve ptice nebeske odletele. Pogledah, a gle, Karmil je pustinja i svi gradovi njegovi oboreni od Gospoda, od žestokoga gneva Njegova.« (Jeremija 4,23-26)
I tu treba da bude stan sotone i njegovih zlih anđela u razdoblju od hiljadu godina. Ograničen na Zemlju, neće više imati mogućnosti da odlazi na druge svetove i uznemirava one koji nikada nisu zgrešili. U tom smislu je okovan; više nema nikoga nad kojim bi mogao da pokazuje svoju vladarsku moć. Biće mu potpuno onemogućeno da nastavi svoje delo obmane i razaranja, koje je tokom tolikih stoleća predstavljalo jedini izvor njegove radosti.
Prorok Isaija, gledajući unapred na vreme sotoninog zatočenja, uzvikuje: »Kako pade s neba, zvezdo danice, kćeri zorina? Kako se obori na zemlju koji si gazio narode? A govorio si u srcu svome: izaći ću na nebo, više zvezda Božjih podignuću presto svoj, i sešću na gori zbornoj, na strani severnoj… izjednačiću se s Višnjim. A ti se u pakao vrže, u dubinu grobnu! Koji te vide pogledaće na te, i gledaće te, govoreći: to li je onaj koji je tresao zemlju, koji je drmao carstva, koji je vasionu obraćao u pustinju, i gradove njezine raskopavao? Roblje svoje nije otpuštao kućama!« (Isaija 14,12-17) (nastavlja se)
