Da li bi oni koji su život proveli u pobuni protiv Boga, kada bi iznenada bili preneseni na Nebo da vide uzvišeno, sveto stanje savršenstva koje tamo oduvek vlada – svaka duša ispunjena ljubavlju, svako lice blistavo od radosti, prekrasna muzika koja se melodičnim zvucima uzdiže u slavu Bogu i Jagnjetu, neprekidni zraci svetlosti koji otkupljene obasjavaju s lica Onoga koji sedi na prestolu – da li bi se oni čija su srca ispunjena mržnjom prema Bogu, prema istini i svetosti, mogli pridružiti nebeskom mnoštvu i učestvovati u radosnim pesmama hvale? Da li bi mogli podneti slavu Božju i Jagnjetovu? Godine vremena milosti bile su im poklonjene da bi prema zahtevima Neba mogli oblikovati svoj karakter, ali nikada nisu privoleli svoj um da zavoli neporočnost, nikada nisu naučili jezik Neba, a sada je za to postalo prekasno. Život pobune protiv Boga onesposobio ih je za Nebo. Njegova neporočnost, svetost i mir predstavljali bi mučenje za njih, Božja slava za njih bi bila kao oganj koji spaljuje. Oni bi čeznuli da pobegnu sa tog svetog mesta. Obradovali bi se uništenju samo da bi se mogli sakriti od lica Onoga koji je umro da bi ih otkupio. Sudbina bezakonika određena je njihovom odlukom. Njihovo isključenje s Neba je njihova svesno izražena odluka, ali i pravedno i milostivo postupanje s Božje strane.
Kao vode u vreme Potopa, i oganj na veliki dan suda objaviće božansku presudu da su bezakonici nepopravljivi. Oni nisu pokazali nikakve sklonosti da se pokore božanskom autoritetu. Svoje opredeljenje izrazili su svojom pobunom, a kada im se život bude približio kraju biće prekasno da tok svojih misli preokrenu u suprotnom smeru, prekasno da umesto prestupanja prihvate poslušnost, umesto mržnje ljubav.
Bog je time što je poštedeo život Kainu, ubici, pružio primer svetu svega što će se događati ako grešniku dozvoli da nastavi svojim putem neobuzdanog bezakonja. Pod uticajem Kainovog učenja i primera, mnoštvo njegovih potomaka bilo je navedeno na greh, sve dok »nevaljalstvo ljudsko« nije postalo »veliko na Zemlji«, sve dok »sve misli srca njihova« nisu postale »svagda samo zle«. »I zemlja se pokvari pred Bogom, i napuni se zemlja bezakonja.« (1. Mojsijeva 6,5.11)
Iz milosti prema svetu, Bog je u Nojevo vreme istrebio njegove pokvarene stanovnike. Iz milosti je uništio i pokvarene stanovnike Sodoma. Zahvaljujući zavodničkoj sotoninoj moći oni koji šire bezakonje stiču naklonost i divljenje ljudi, i upravo zato neprestano navode druge na pobunu. Tako je bilo u Kainove i Nojeve dane, tako je to i u naše vreme. Bog će iz milosti prema svemiru konačno uništiti sve one koji su odbacili ponudu Njegove blagodati.
»Jer je plata za greh smrt, a dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našemu.« (Rimljanima 6,23) Dok život predstavlja nasledstvo pravednih, smrt je deo koji pripada bezakonicima. Mojsije je objavio Izrailju: »Gle, iznesoh danas preda te život i dobro, smrt i zlo!« (5. Mojsijeva 30,15) Smrt o kojoj govori ovaj tekst nije smrt koja je bila dosuđena Adamu, jer celo čovečanstvo trpi kaznu zbog njegovog prestupa. To je »druga smrt« koja je objavljena kao suprotnost večnom životu.
Kao posledica Adamovog greha, smrt je zavladala celim ljudskim rodom. Svi bez razlike odlaze u grob. Zahvaljujući planu spasenja, svi treba da ustanu iz svojih grobova. »Imajući nadanje u Boga da će biti vaskrsenje mrtvih, i pravednika i grešnika«, »jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživeti.« (Dela 24,15; 1. Korinćanima 15,22) Međutim, vidi se velika razlika između dve grupe vaskrslih. »Ne divite se ovome jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina čovečjega, i izići će, koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda.« (Jovan 5,28.29) Oni koji su proglašeni »dostojnima« vaskrsenja života biće »blagosloveni i sveti«, »nad njima druga smrt nema oblasti«. (Otkrivenje 20,6) Ali, oni koji, pokajanjem i verom, nisu osigurali oproštenje, moraće da prime kaznu za prestup, »platu za greh«. Oni će trpeti kaznu različitu po trajanju i jačini, »po delima svojim«, koja će se konačno završiti drugom smrću. Pošto je Bogu nemoguće da u skladu sa svojom pravednošću i milošću, spase grešnika sa njegovim gresima, On će mu uskratiti postojanje koje je već izgubio svojim prestupom, i koga je postao nedostojan. Jedan nadahnuti pisac ovako piše: »Još malo, pa neće biti bezbožnika, pogledaćeš na mesto njegovo, a njega nema!« A jedan drugi izjavljuje: »I biće kao da ih nije bilo!« (Psalam 37,10; Avdija 16) Ogrezli u sramoti, oni će beznadežno potonuti u večni zaborav.
Tako će biti učinjen kraj grehu, zajedno sa svim patnjama i razaranjima koje je prouzrokovao. Psalmista kaže: »Ubio si bezbožnike, ime si im zatro doveka, za svagda… pogibe spomen njihov.« (Psalam 9,5.6) Apostol Jovan u Otkrivenju, gledajući unapred u blaženu večnost, čuje sveopštu pesmu hvale nepomućenu nijednim neskladnim tonom. On čuje sva stvorenja na Nebu i na Zemlji kako odaju hvalu Bogu (Otkrivenje 5,13). Tamo neće biti nijedne izgubljene duše koja bi hulila na Boga pateći u beskrajnim mukama, neće biti jadnih stvorenja u paklu koji bi svoje jauke pridruživali pesmama spasenih. (nastavlja se)
