Da bismo pokazali kako ljudi, koji su uvereni u sveopšte spasenje, izvrću Bibliju da bi poduprli svoje razorne dogme, treba samo da navedemo njihove izjave. Na pogrebu jednog mladog nevernika, koji je svoj život iznenada izgubio u nekoj nesreći, univerzalistički propovednik pročitao je tekst koji se inače odnosi na Davida: »Jer se uteši za Amnonom što pogibe!« (2. Samuilova 13,39)
Zatim je nastavio da govori: »Često me pitaju kakva će biti sudbina onih koji napuštaju ovaj svet greha i umiru, možda, u stanju pijanstva, umiru sa crvenim mrljama zločina na svojoj odeći, ili kao što je ovaj mladić umro, nikada ne prihvativši religiju niti stekavši iskustvo sa religijom. Mi smo zadovoljni onim što nam kaže Biblija, njen odgovor razrešiće ovaj strašni problem. Amnon je bio veoma grešan, nije se pokajao, opio se i u stanju pijanstva bio ubijen. David je bio Božji prorok, koji morao znati da li će Amnonu, u svetu koji dolazi, biti dobro ili loše. Šta je osećalo njegovo srce? ‘Potom zažele car David otići Avesalomu, jer se uteši za Amnonom što pogibe.’ (2. Samuilova 13,39)
Kakav bismo se zaključak mogli izvesti na temelju ovih reči? Da beskrajne patnje nisu sačinjavale deo njegovog verovanja, zar ne? To i mi verujemo, a ovde smo otkrili pobedonosni dokaz u prilog jednom mnogo ugodnijem, prosvetljenijem, mnogo plemenitijem shvatanju o konačnoj sveopštoj neporočnosti i miru. Utešio se kada je video da mu je sin mrtav. Kako to? Zato što je svojim proročanskim okom mogao da pogleda u slavnu budućnost i vidi svoga sina daleko od svih iskušenja, oslobođenog i očišćenog od pokvarenosti greha, koji je, pošto je postao dovoljno svet i prosvetljen, primljen u društvo uznesenih i radosnih duhova. Njegova jedina uteha bila je u tome što je njegov ljubljeni sin, uklonjen iz svog sadašnjeg stanja greha i patnji, otišao na mesto na kome će se plemenitije delovanje Svetoga Duha osetiti u njegovoj potamneloj duši, na kome će se njegove misli otvoriti za primanje nebeske mudrosti i svetog uticaja besmrtne ljubavi, i tako pripremiti da u posvećenoj prirodu uživa spokojstvo i društvo nebeskog nasledstva.
Iznoseći ove misli želeli bismo da shvatite da verujemo da nebesko spasenje ne zavisi ni od čega što bismo mogli učiniti u ovom životu, ni od čega u sadašnjem stanju srca, ni od čega u sadašnjem verovanju, ni od čega u sadašnjem ispovedanju religije.«
Tako je ovaj samozvani Hristov propovednik ponovio laž koju je izrekla zmija u Edemu: »Nećete vi umreti!« »Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kada okusite od njega otvoriti oči pa ćete postati kao bogovi!« On je izjavio da će i najgori grešnik – ubica, lopov, i preljubočinac – posle smrti biti spreman da uđe u besmrtnu slavu.
Odakle je ovaj izopačitelj Svetoga pisma izvukao svoje zaključke? Iz jedne jedine rečenice kojom je izraženo Davidovo pomirenje s odlukama Proviđenja. Njegova duša poželela je da ode »Avesalomu, jer se uteši za Amnonom što pogibe«. Žestina njegovog bola vremenom je postala nešto ublaženija, njegove misli okrenule su se od mrtvog živom sinu, koji je dobrovoljno otišao u izgnanstvo iz straha od pravedne kazne za svoj zločin. Zar je to mogao da bude dokaz da je rodoskvrnitelj i pijanica Amnon posle smrti bio odmah prenesen u stanove slave, da se tamo očisti i pripremi za druženje sa bezgrešnim anđelima? Ovo je zaista ugodna priča, dobro smišljena da zadovolji telesno srce! To je sotonina nauka, koja vrlo uspešno deluje. Možemo li se onda čuditi što bezakonje preovladava uz ovakvu nauku?
Učenje ovog lažnog učitelja može da posluži kao prikaz učenja mnogih drugih. Nekoliko reči iz Pisma izvukao je iz konteksta koji bi u mnogo slučajeva pokazao da je njihovo značenje potpuno suprotno tumačenju koje im je dato, pa je takve izdvojene tekstove iskrivio i upotrebio kao dokaz u prilog naukama koje nemaju nikakvo utemeljenje u Božjoj Reči. Svedočanstvo navedeno kao dokaz da se pijani Amnon nalazi na Nebu je samo proizvoljni zaključak u potpunoj suprotnosti sa jasnim i određenim rečima Pisma koje kažu da nijedan pijanica neće naslediti Božje carstvo (1. Korinćanima 6,10). Tako sumnjičavi ljudi, nevernici i nepoverljivi pretvaraju istinu u laž i svojim lažnim učenjima doprinose uljuljkivanju mnoštva ljudi u san lažne, telesne sigurnosti.
Kada bi zaista bilo istina da duše svih ljudi prelaze pravo u Nebo u času smrti, tada bismo svakako radije želeli smrt nego li da ostanemo u životu. Mnogi su ovim verovanjem bili navedeni da učine kraj svom postojanju. Kada bi ih zaokupile nevolje, teškoće i razočaranja izgledalo im je lako da prekinu tanku nit života i vinu se pravo u slavu večnoga sveta! (nastavlja se)
