Koliko je odbojna svakom osećanju ljubavi i milosti, pa čak i samom smislu za pravednost, nauka da su mrtvi bezakonici izloženi mučenju ognjem i sumporom u nekom večnom paklu, da zbog grehova učinjenih tokom kratkog zemaljskog života treba da trpe patnje sve dok Bog bude postojao! Ipak ova nauka tako se proširila da je uključena u mnoga verovanja u krilu hrišćanstva. Jedan ugledni doktor teologije je rekao: »Pogled na paklene patnje zauvek će pojačavati sreću svetih. Dok budu gledali one koji imaju istu prirodu, koji su rođeni pod istim okolnostima, kako se muče u takvoj bedi, dok su oni tako visoko uzdignuti, postaće svesni koliko su srećni.« Drugi se poslužio ovim rečima: »Dok se odluka o prokletstvu bude večno sprovodila nad sudovima gneva, dim njihovog mučenja večno će se podizati pred očima sudova milosti, koji će, umesto da dele sudbinu ovih bednih bića, govoriti: Amin, aliluja! Hvalite Gospoda!«
Gde se na stranicama Božje Reči može naći takvo učenje? Zar će otkupljeni na Nebu izgubiti svako osećanje sažaljenja i saučešća, čak i prema pripadnicima svoga ljudskog roda? Zar će ih zameniti ravnodušnošću stojika ili divljačkom surovošću? Ne, ne! Božja knjiga tako nešto ne uči! Oni koji iznose gledišta izražena gornjim navodima mogu biti učeni, čak i pošteni ljudi, ali su sigurno zavedeni sotoninim lukavstvima. On ih navodi da izvrću snažne izraze Pisma, da jeziku Pisma pridodaju ogorčenost i zloćudnost koje su svojstven njemu, ali ne i našem Stvoritelju. »Tako Ja bio živ, govori Gospod Gospod, nije mi milo da umre bezbožnik, nego da se vrati bezbožnik sa svoga puta i bude živ; vratite se, vratite se sa zlih puteva svojih, jer zašto da mrete, dome Izrailjev?« (Jezekilj 33,11)
Kakve bi koristi Bog imao od toga da prihvatimo da uživa u posmatranju neprekidnih patnji; da se naslađuje uzdasima i uzvicima i kletvama napaćenih bića koja drži u paklenom ognju? Mogu li tako strašni zvuci biti muzika u ušima Beskrajne ljubavi? Neki tvrdnje da nametanje beskrajnih muka bezakonicima treba da pokaže Božju mržnju prema grehu kao zlu koje uništava mir i red u svemiru. O, kakvog li užasnog bogohuljenja! Kako Božja mržnja prema grehu može da bude razlog za njegovo ovekovečenje! Prema učenju ovih teologa, trajno mučenje bez ikakve nade u milost, raspaljuje gnev izmučenih žrtava i dok one svoj gnev izražavaju kletvama i bogohuljenjem, tokom cele večnosti povećavaju teret svoje krivice. Božja slava se svakako ne bi mogla uvećavati ovim trajnim i sve većim teretom greha kroz sve beskrajne vekove večnosti.
Snaga ljudskog uma nije u stanju da proceni zla izazvana lažnom naukom o večnim mukama! Religija Biblije, puna ljubavi i dobrote, obilna saosećanjem, potamnjena je sujeverjem i zaogrnuta užasom. Kada razmislimo o tamnim bojama kojima je sotona obojio Božji karakter, zar bi trebalo da se čudimo što se ljudi plaše i užasavaju, pa čak i mrze našeg milostivog Stvoritelja? Zastrašujuća shvatanja o Bogu, koja svetom šire učenja sa propovedaonica stvorila su hiljade, da, čak i milione skeptika i nevernika.
Teorija o večnim mukama je samo jedna od lažnih nauka koje sačinjavaju otrovno vino Vavilona, kojim je on napojio sve narode (Otkrivenje 14,8; 17,2). Zaista je tajna kako su Hristovi propovednici mogli da prihvate takvu jeres i da je objavljuju sa svetog mesta! Oni su je primili od Rima, na isti način kao i lažni dan odmora. Istina, tu nauku širili su i veliki i dobri ljudi, jer svetlost o tom pitanju nije došla do njih kao što je došla do nas. Oni su bili odgovorni samo za svetlost koju su imali u svoje vreme; dok smo mi odgovorni za onu koja blista u naše dane. Ako napustimo svedočenja Božje Reči, ako prihvatimo lažne doktrine samo zato što su ih prihvatali i naši očevi, onda se i na nas odnosi prokletstvo izrečeno nad Vavilonom; jer pijemo otrovno vino njegovog bezakonja!
Mnoštvo onih kojima je doktrina o večnim mukama neprihvatljiva upada u drugu grešku. Oni uviđaju da Biblija predstavlja Boga kao Biće puno ljubavi i saučešća, i zato ne mogu da veruju da će On svoja stvorenja osuditi na večni pakleni oganj. Međutim, smatrajući da je duša po svojoj prirodi besmrtna, stvaraju pogrešan zaključak da će na kraju celokupno čovečanstvo ipak biti spaseno. Mnogi smatraju da se pretnje koje postoje u Bibliji, nikada neće doslovno ispuniti, i da su izrečene samo zato da uplaše ljude i nateraju ih na poslušnost. U skladu sa ovakvim mišljenjem, grešnik može odbaciti Božje zahteve, može se prepuštati svojim sebičnim uživanjima, a ipak očekivati da će na kraju uživati Božju naklonost. Takva doktrina, koja uzdiže Božju milost, a zanemaruje Njegovu pravednost, ugodna je telesnom srcu i ohrabruje grešnike da ostanu u svom bezakonju. (nastavlja se)
