Besmrtnost, obećana čoveku pod uslovom da ostane poslušan, izgubljena je prestupom. Adam nije mogao da prenese svom potomstvu ono što ni sam nije imao. Za grešni ljudski rod više ne bi bilo nikakve nade da mu Bog, žrtvujući svoga Sina, nije ponovo stavio besmrtnost nadohvat ruke. Iako je »smrt ušla u sve ljude, jer svi sagrešiše«, Hristos je »obasjao život i neraspadljivost Jevanđeljem« (Rimljanima 5,12; 2. Timotiju 1,10). Samo preko Hrista može se zadobiti besmrtnost! Isus je rekao: »Ko veruje sina ima život večni, a ko ne veruje Sina, neće videti života!« (Jovan 3,36) Svaki čovek može steći ovaj neprocenljivi blagoslov, ukoliko prihvati uslove: »Onima, dakle, koji su trpljenjem dela dobroga tražili slavu i čast i neraspadljivost, život večni!« (Rimljanima 2,7)
Jedini koji je Adamu u uslovima neposlušnosti obećao život bio je veliki varalica. Izjava koju je zmija uputila Evi u Edemu, »nećete vi umreti«, predstavlja prvu propoved o besmrtnosti duše koja je ikada održana! Međutim, ova izjava, koja počiva isključivo na sotoninom autoritetu, odjekuje s hrišćanskih propovedaonica i kod većine hrišćana, kao i kod naših praroditelja, nailazi na isto tako dobar prijem. Božanska presuda:
»Koja duša zgreši, ona će umreti« (Jezekilj 18,20), sada je naizgled dobila novo značenje: Duša koja zgreši neće umreti, nego će živeti večno! Možemo se samo čuditi toj neobičnoj omamljenosti koja navodi ljude da tako olako prihvataju sotonine reči, dok istovremeno odbacuju reči koje je Bog izgovorio!
Da je čoveku posle pada u greh bio dozvoljen slobodan pristup drvetu života, on bi večno živeo, pa bi u skladu sa tim i greh dobio sva obeležja besmrtnosti. Međutim, heruvim i njegov plameni mač čuvali su »put ka drvetu od života« (1. Mojsijeva 3,4), tako nijedan pripadnik Adamove porodice nije mogao da zaobiđe tu prepreku i uzme roda sa životodavnog drveta. Upravo zato nema besmrtnih grešnika.
Međutim, posle pada u greh, sotona je zapovedio svojim anđelima da ulože poseban napor da ljudima uliju misao o čovekovoj urođenoj besmrtnosti; pošto je naveo ljude da prihvate ovu zabludu, pokrenuo ih je da pođu i korak dalje i stvore zaključak da će grešnici morati da trpe večne muke. Tako je knez tame, delujući preko svojih oruđa, predstavio Boga kao osvetoljubivog tiranina, koji baca u pakao sve one koji Mu nisu ugađali da bi ih tokom cele večnosti izlagao vrelini svoga gneva, da bi ih, kao njihov Stvoritelj, dok trpe neizrecive muke i dok se previjaju u večnom plamenu mogao sa zadovoljstvom posmatrati.
Tako je veliki varalica Stvoritelju i Dobročinitelju čovečanstva pripisao svoje karakteristike. Surovost je sotonska osobina. Bog je ljubav, i zato je sve što je On stvorio bilo neporočno, sveto i prijatno, sve dok prvi veliki buntovnik nije uneo greh. Sotona je neprijatelj koji kuša čoveka navodeći ga na greh, a onda ga uništava ako može; kada postane siguran u svoju žrtvu, tada likuje nad propašću koju je prouzrokovao. Kada bi mu bilo dozvoljeno, uhvatio bi ceo ljudski rod u svoju mrežu. Da se božanska sila nije umešala, nijedan Adamov sin i nijedna Adamova kćer ne bi mu utekli.
Sotona se i danas trudi da pobedi ljude, isto onako kako je pobedio naše praroditelje, pokolebavši njihovo poverenje u Stvoritelja, navodeći ih da posumnjaju u mudrost Njegove vladavine i u pravednost Njegovih zakona. Sotona i njegovi izaslanici prikazuju Boga gorim nego što su sami, da bi tako opravdali svoju pokvarenost i buntovništvo. Veliki varalica pokušava da užasnu surovost svoga karaktera pripiše našem nebeskom Ocu, da bi sebe mogao da prikaže kao biće kome je zbacivanjem s Neba učinjena velika nepravda, samo zato što nije mogao da se pokori tako nepravednom gospodaru. Pred svetom ističe slobodu koju bi zemaljski stanovnici mogli uživati pod njegovom blagom vladavinom, suprotno okovima koje bi im nametali strogi Gospodnji nalozi. Tako uspeva da duše odvrati od njihove odanosti Bogu. (nastavlja se)
