U dane apostola Pavla, Jevanđelje zbog koga se našao u tamnici, bilo je na sličan način objavljeno u carskom gradu pred knezovima i plemićima. Tako je i ovom prilikom, Jevanđelje čije je propovedanje sa propovedaonica zabranio car bilo objavljeno iz palate; ono što su mnogi smatrali nedostojnim da bude upućeno slugama, s divljenjem su slušali upravitelji i gospodari carstva. Kraljevi i veliki ljudi nalazili su se među slušaocima, krunisani knezovi bili su propovednici, a propoved je predstavljala Božju carsku istinu. Pisac ističe: »Od apostolskih vremena nikada nije bilo većeg dela ni veličanstvenijeg priznanja!« (D’aubigné, b. 14, ch. 7)
»Sve što su Luterove pristalice govorile bilo je istina, to ne možemo odreći«, rekao je jedan papski biskup. »Možete li zdravim razlozima pobiti Konfesiju koju su dali izborni knez i njegovi saradnici«, upitao je jedan drugi doktora Eka. Odgovor je glasio: »Spisima apostola i proroka – ne! Ali, spisima Otaca i koncila – da!« Onda je isti čovek zaključio: »Shvatio sam! Prema vama Luterove pristalice su u Pismu, a mi smo izvan njega!« (Isto, b. 14, ch. 8)
Neki nemački knezovi pristali su uz refomaciju. Car je lično izjavio da su protestantske tačke verovanja čista istina. Konfesija je bila prevedena na mnoge jezike i proširena po celoj Evropi; tokom sledećih naraštaja milioni ljudi su je prihvatili kao izraz svoje vere.
Božje verne sluge nisu se trudile same. Gospod nije napuštao svoj narod, dok su se poglavarstva i vlasti i nečisti duhovi ispod neba svrstavali protiv njih. Da su im oči mogle biti otvorene, videli bi isto tako jasne dokaze božanske prisutnosti i pomoći kao što je bilo omogućeno proroku iz davnine. Kada je Jelisijev sluga pokazao svome gospodaru neprijateljsku armiju, koja ih je okružavala i sprečavala im svaku mogućnost za izbavljenje, prorok se molio: »Gospode, otvori mu oči da vidi!« (2. O carevima 6, 17) I gle, planina je bila puna ognjenih kola i konja, bila je to nebeska vojska, postavljena da brani Božjeg čoveka. Na isti način anđeli su čuvali radnike u delu reformacije.
Jedno od načela koje je Luter naročito isticao bilo je da za delo reformacije ne traži podršku svetovnih sila i da nikada ne pribegava oružju da bi je odbranio. Radovao se kada su knezovi carstva priznali Jevanđelje, ali kada su predložili da se ujedine i osnuju ligu za njenu odbranu, izjavio je »da samo Bog treba da brani nauku Jevanđelja… što se ljudi manje budu mešali u taj posao, to će biti očiglednija Božja intervencija u njegovu korist. Sve predložene političke mere predostrožnosti bile su po njegovom mišljenju, izazvane nedostojnim strahom i grešnim nepoverenjem«. (D’Aubigné, London ed. b. 10, ch. 11)
Kada su se moćni neprijatelji ujedinili da iskorene reformisanu veru, i kada je izgledalo da će hiljade mačeva biti isukano protiv nje, Luter je ovako pisao: »sotona je dao maha svome gnevu; bezbožni pontifeksi su se urotili; i nama preti rat. Pozovite ljude da se u veri i molitvi junački bore pred Gospodnjim prestolom, tako da naši neprijatelji, pobeđeni Božjim Duhom, budu naterani na mir. Naša najveća potreba, naš najvažniji posao, je molitva; pomozite ljudima da shvate da su izloženi oštrici mača i gnevu sotone, i da se zato moraju moliti!« (D’Aubigné, b. 10, ch. 14)
Malo kasnije, govoreći o ligi o kojoj su razmišljali protestantski knezovi, Luter je ponovo izjavio da jedino oružje koje bi bilo upotrebljeno u tom ratu treba da bude »mač Duha«. Pisao je saksonskom izbornom knezu: »Ne možemo po svojoj savesti odobriti predloženi savez. Radije bismo deset puta umrli nego videli da je naše Jevanđelje doprinelo da se prolije samo jedna kap krvi. Naša uloga je da budemo kao jaganjci na klanici. Hristov krst moramo poneti. Neka se vaše visočanstvo ne plaši. Učinićemo mnogo više svojim molitvama, nego svi naši neprijatelji svim svojim hvalisanjem. Jedino ne smemo dozvoliti da se naše ruke uprljaju krvlju naše braće. Ako car bude zahtevao od nas da se predamo njegovim sudovima, mi smo spremni da se tamo pojavimo. Vi ne možete odbraniti našu veru; svaki od nas treba da veruje, prihvatajući opasnosti koje mu zaprete.« (Isto, b. 14, ch. 1)
Sa tajnog mesta molitve pojavila se slika koja je potresla svet u vreme velike reformacije. Tamo su Gospodnje sluge, ispunjene svetim spokojstvom, svojom nogom stupile na stenu Njegovih obećanja. Za vreme borbe u Augsburgu, Luter »nije provodio nijedan dan ne posvećujući najmanje tri sata molitvi, a ti sati bili su odvojeni od vremena koje je bilo najpovoljnije za proučavanje«. U tajnosti svoje sobe izlivao je svoju dušu pred Gospodom rečima »punim ljubavi, straha i nade, kao kada se neko obraća prijatelju«. Govorio je: »Znam da si Ti naš Otac i naš Bog, i da ćeš rasterati progonitelje svoje dece, jer si i Ti sam ugrožen zajedno sa nama. Ovo delo je Tvoje delo, i samo si nas Ti nagovorio da stavimo svoje ruke na njega. Odbrani nas, onda, o Oče!« (Isto, b. 14, ch. 6)
Melanhtonu, koji je bio skrušen pod teretom zabrinutosti i straha, poslao je ove reči: »Blagodat i mir u Hristu – u Hristu, kažem ti, a ne u svetu. Amin! Mrzim sve većom mržnjom te velike brige koje te izjedaju. Ako je ovo delo nepravedno, ostavi ga, ako je delo pravedno, zašto bismo onda poricali obećanja Onoga koji nam je zapovedio da spavamo bez straha?… Hristos neće nedostajati u delu istine i pravde. On živi, On vlada; kakav bismo onda strah još mogli imati?« (Isto, b. 14, ch. 6)
Bog je zaista uslišio viku svojih slugu. On je dao knezovima i propovednicima blagodati i hrabrost da uzdignu istinu nasuprot upraviteljima tame ovog sveta. Gospod je sam rekao:
»Evo mećem u Sionu kamen krajeugaoni, izabrani i skupoceni; ko njega veruje neće se postideti.« (1. Petrova 2, 6) Protestantski reformisti gradili su na Hristu, i vrata paklena nisu ih mogla savladati.
