Velika opasnost zapretila je reformaciji, ali njeni branitelji poverili su svoje delo Bogu i zavetovali se da će ostati čvrsto uz Jevanđelje. Izbornog saksonskog kneza njegovi savetnici nagovorili su da ne ide na zasedanje Sabora. Govorili su mu da je car sazvao knezove da ih uhvati u zamku. »Zar ne znači staviti sve na kocku time što ćete se zajedno s moćnim neprijateljima naći zatvoreni u gradskim zidinama?« Međutim, drugi su dostojanstveno izjavljivali: »Neka se knezovi naoružaju jedino hrabrošću i Božje delo biće spaseno!« Sam Luter je rekao: »Bog je veran i On nas neće ostaviti!« (Isto, b. 14, ch.2) Izborni knez je krenuo, zajedno sa svojom pratnjom, prema Augsburgu. Svi su znali za opasnosti koje im prete, i zato su mnogi putovali mračna izraza lica i nemirna srca. Međutim, Luter, koji ih je pratio sve do Koburga, ojačao je njihovu onemoćalu veru pevajući pesmu, koju je napisao za vreme ovog putovanja: »Naš tvrdi grad je Gospod Bog«. Mnoge mračne slutnje bile su proterane, a mnoga klonula srca ohrabrena, zvucima ove nadahnute melodije.
Protestantski knezovi odlučili su da sačine izjavu o svojim verovanjima u sistematskom obliku, s dokazima iz Pisma, i da je objave na Saboru; priprema ove izjave bila je poverena Luteru, Melanhtonu i njegovim saradnicima. Ovu izjavu, takozvanu Konfesiju, protestanti su usvojili kao objašnjenje svoje vere, i okupili su se da potpišu taj značajni dokument. Bilo je to svečano i teško vreme. Reformisti su odlučno želeli da se njihovo delo ne pomeša s političkim pitanjima, osećali su da reformacija ne sme da širi nijedan drugi uticaj osim onoga koji proizilazi iz Božje Reči. Kada su hrišćanski knezovi pristupili da potpišu Konfesiju, Melanhton se umešao, govoreći: »Teolozi i propovednici treba da predlažu ove reforme; sačuvajmo autoritet zemaljskih moćnika za druga pitanja!« Johan Saksonski je odgovorio: »Bože sačuvaj da me isključiš iz ovoga posla. Ja sam odlučio da činim ono što je pravo, ne obraćajući pažnju na svoju krunu. Želim da priznam Gospoda. Moj izborni šešir i moj hermelin nisu mi tako dragoceni kao krst Isusa Hrista!« Kada je izgovorio ove reči, potpisao je svoje ime. Drugi knez, uzimajući pero u svoje ruke, rekao je: »Ako čast moga Gospoda Isusa Hrista ovo zahteva od mene, ja sam spreman… da se odreknem i svoga života i svih svojih dobara!« Nastavio je: »Radije ću se odreći svojih podanika i svojih država, radije otići iz zemlje svojih otaca sa štapom u ruci, nego prihvatiti ijednu drugu nauku, osim one koja je sadržana u ovoj Konfesiji.« (Isto, b. 14, ch. 6) Takva je bila vera i hrabrost ovih Božjih ljudi.
Došlo je ugovoreno vreme da se pojave pred carem. Karlo V, sedeći na prestolu, okružen izbornicima i knezovima, primio je u audijenciju protestantske reformiste. Pročitali su mu Konfesiju, izjavu o svojoj veri. Istine iz Jevanđelja, na tom slavnom zasedanju jasno su bile izrečene i istaknute zablude papske Crkve. Taj dan je s pravom proglašen »najvećim danom reformacije, i jednim od najslavnijih dana u istoriji hrišćanstva i čovečanstva«. (Isto, b. 4, ch. 7)
Prošlo je samo nekoliko godina otkako je usamljeni monah iz Vitenberga stajao u Vormsu pred nacionalnim Savetom. Sada su se umesto njega pojavili najplemenitiji i najmoćniji knezovi u carstvu. Luteru je bilo zabranjeno da se pojavi u Augsburgu, ali ipak je bio prisutan svojim rečima i molitvama. Pisao je kasnije: »Prepun sam radosti što sam doživeo ovaj trenutak, u kome je Hristos bio javno uzdignut trudom tako uglednih poštovalaca i na tako slavnom skupu.« (Isto, b. 14, ch. 7) I tako se ispunilo sve što je Pismo najavilo: »Govoriću o otkrivenjima tvojim pred carevima!« (Psalam 119, 46) (nastavlja se)
