Knezovi su odlučili: »Odbacimo ovaj dekret! O pitanjima savesti većina nema prava da odlučuje!« Poslanici su izjavili: »Dekretu iz 1526. godine zahvaljujemo za mir koji carstvo uživa; njegovo ukidanje ispunilo bi Nemačku nevoljama i podelama. U nadležnosti Sabora nije da čini nešto više osim da čuva versku slobodu, dok se Savet ne sastane.« (Isto, b. 13, ch.5) Dužnost države je da čuva versku slobodu i to je ujedno granica njene vlasti u verskim pitanjima. Svaka svetovna vlast koja u oblasti građanskog prava svojim autoritetom pokuša da reguliše ili nameće verske propise, krši upravo ono načelo za koje su se evangelički hrišćani tako dostojanstveno borili.
Prijatelji Rima odlučili su da skrše ono što su nazivali »drskom upornošću«. Počeli su pokušajem da unesu podele među sledbenike reformacije ili strah među sve one koji se nisu otvoreno izjasnili za nju. Konačno, pred Sabor su pozvali predstavnike slobodnih carskih gradova i od njih zahtevali da izjave hoće li se pokloniti zahtevima predloženog zakona. Predstavnici su tražili vremena, ali uzalud. Kada su ih konačno primorali da odluče, skoro polovina izjasnila se za reformaciju. Oni koji su na ovaj način odbili da žrtvuju slobodu savesti i pravo na lično mišljenje dobro su znali da će zbog svoje odluke u budućnosti biti izloženi kritici, osudi i progonstvu. Jedan od tih delegata je rekao: »Ili se moramo odreći Božje Reči, ili biti spaljeni!« (Isto, b. 13, ch. 3)
Kralj Ferdinand, carev predstavnik na Saboru, shvatio je da će Dekret izazvati ozbiljne podele ukoliko ne navede knezove da ga prihvate i podrže. Zato je pribegao nagovaranju, dobro znajući da bi upotrebom sile ove ljude samo još više učvrstio u njihovoj odlučnosti. On je »moljakao knezove da prihvate dekret, uveravajući ih da bi u tom slučaju car bio izuzetno zadovoljan njima«. Međutim, ovi verni ljudi priznavali su autoritet mnogo viši od vlasti svih zemaljskih upravljača, i mirno su odgovorili: »Mi ćemo poslušati cara u svemu što može doprineti održavanju mira i uzdizanju Božje časti!« (Isto, b. 3, ch. 5)
Kralj je pred celim Saborom na kraju objavio izbornom knezu i njegovim prijateljima da će edikt »uskoro biti napisan u obliku carskog dekreta« i da njima »jedino preostaje da se pokore većini«. Pošto je to izjavio povukao se sa skupa, ne pružajući priliku reformistima da razmisle ili da odgovore. »Oni su poslali delegaciju koja je kralja bezuspešno molila da se vrati.« Na sve njihove prigovore, on je samo odgovorio: »Ovo pitanje je rešeno; pokornost je sve što vam preostaje!« (Isto, b. 13, ch. 5)
Careva stranka bila je duboko uverena da će hrišćanski knezovi ostati verni načelu da je Sveto pismo iznad svih ljudskih doktrina i zahteva, dobro su znali da bi papstvo bilo srušeno ukoliko bi to načelo bilo ikada prihvaćeno. Međutim, kao i hiljade drugih posle njihovog vremena, gledajući samo »ono što je na očima«, varali su sebe da je carevo i papino delo dovoljno snažno dok je delo reformista izrazito slabo. Da su se reformisti oslanjali samo na ljudsku pomoć, bili bi zaista toliko bespomoćni koliko su papine pristalice pretpostavljale. Ali, iako brojčano slabi i u sporu sa Rimom, sačuvali su svoju snagu. »Protiv odluke Sabora obratili su se Božjoj Reči, a protiv cara Karla Isusu Hristu, Caru nad carevima i Gospodaru nad gospodarima.« (Isto, b. 3, ch. 6)
Kada je Ferdinand odbio da poštuje uverenje njihove savesti, knezovi su odlučili da ne uzmu u obzir njegovu odsutnost, već da bez odlaganja iznesu svoj protest pred nacionali savet. U skladu sa tom odlukom napisali su svečanu deklaraciju i predstavili je Saboru: (nastavlja se)
