Da je ovaj edikt stupio na snagu, »reformacija ne bi mogla da se širi… tamo gde je do tada bila nepoznata, niti bi se mogla postaviti na čvrste temelje… tamo gde je već postojala.« (Isto, b. 13, ch. 5) Sloboda govora bila bi zabranjena. Nijedno obraćenje ne bi bilo dozvoljeno. A od prijatelja reformacije bilo bi zahtevano da se odmah pokore svim ovim ograničenjima i zabranama. Izgledalo je da će se ugasiti sva nada sveta. »Ponovno uspostavljanje rimske hijerarhije… nepogrešivo bi vratilo sve stare zloupotrebe«, a svakako da bi joj se odmah pružila prilika da se »dovrši uništenje dela koje je već bilo silno uzdrmano« fanatizmom i razdorima. (Isto, b. 13, ch. 5)
Kada se evangelička strana okupila da održi savetovanje, ljudi su zbunjeno gledali jedni druge. Jedni drugima postavljali su pitanje: »Šta bi sada trebalo činiti?« Na kocki su bila značajna pitanja od kojih je zavisila budućnost sveta. »Da li vođe reformacije treba da se pokore i prihvate Edikt? Iako se moglo dogoditi da se reformatori u ovoj krizi, koja je zaista bila velika, međusobno sukobe i donesu pogrešnu odluku! Koliko su naizgled prihvatljivih izgovora i dobrih razloga mogli da pronađu da se pokore! Luteranskim knezovima bilo je garantovano slobodno ispovedanje njihove religije. Isto pravo bilo je prošireno i na sve njihove podanike koji su pre proglašenja edikta prihvatili reformisanu religiju. Zar time ne bi trebalo da budu zadovoljni? Koliko bi opasnosti mogli izbeći ako se pokore? Kojim nepoznatim opasnostima i sukobima bi ih protivljenje moglo izložiti? Ko zna kakve će prilike pružiti budućnost? Da prihvatimo mir, da uzmemo maslinovu grančicu koju nam Rim nudi, da zacelimo rane koje tište Nemačku! Takvim i sličnim razlozima reformatori su mogli da opravdaju prihvatanje odluke koja bi za kratko vreme sigurno dovela do propasti njihovog dela.«
»Na sreću, shvatili su misao na kojoj se temeljio predloženi sporazum i zato su delovali u skladu sa svojom verom. O kojoj se ideji radilo? Bilo je to pravo Rima da vrši nasilje nad savešću i zabrani slobodu istraživanja. Međutim, zar im nije bilo zagarantovano da će zajedno sa svojim protestantskim podanicima uživati versku slobodu? Da, ali samo kao poklon posebno ugovoren sporazumom, a ne kao svoje pravo! Što se tiče ostalih koji nisu bili obuhvaćeni sporazumom, za njih je trebalo da vlada veliko načelo autoriteta, sloboda savesti nije dolazila u obzir; Rim bi ostao nepogrešivi sudija, a njegova reč morala bi se slušati! Prihvatiti predloženi sporazum značilo bi stvarno pristati da se verska sloboda ograniči na reformisanu Saksoniju, a da za sav ostatak hrišćanstva slobodno istraživanje i ispovedanje reformisane vere postane prestup, koji će se kažnjavati tamnicom i lomačom. Da li će se knezovi složiti da verska sloboda bude teritorjalno ograničena? Da li će objaviti da je reformacija zadobila svog poslednjeg obraćenika, da je osvojila poslednju stopu zemlje, i da se vladavina Rima mora ovekovečiti u svim krajevima u kojima je u tom trenutku imao vlast? Da li će reformatori posle toga još moći da tvrde da su nevini za krv stotina i hiljada vernika koji će zbog usvajanja ovog sporazuma u papskim zemljama, morati da polože svoj život? To bi u ovom najsudbonosnijem trenutku, značilo izdati delo Jevanđelja i slobodu hrišćanstva.« (Wylie, b. 6, ch. 15) Ne, pre su bili spremni »da žrtvuju sve, čak i svoje države, svoje krune i svoj život!« (D’Aubigné, b. 13, ch. 5) (nastavlja se)
