Osećanja onih koji su i dalje verovali da ih je Bog vodio u sticanju iskustava iz prošlosti izrazio je sam Vilijam Miler ovim rečima: »Kada bi trebalo da ponovo proživim svoj život, sa istim dokazima koje sam tada imao, i tada bih ostao pošten pred Bogom i ljudima i učinio isto što sam onda učinio.« »Nadam se da sam oprao svoje haljine od krvi duša. Osećam da sam se, koliko je bilo u mojoj moći, oslobodio svake krivice za njihovu osudu.« Ovaj Božji čovek napisao je i sledeće reči: »Iako sam se dva puta razočarao, nisam još oboren ili obeshrabren… Moja nada u Hristov dolazak je sada isto tako snažna kao i uvek. Učinio sam samo ono što sam posle mnogo godina ozbiljnog razmišljanja smatrao svojom svečanom dužnošću. Ako sam pogrešio, onda je to bilo na strani dobra, na strani ljubavi prema bližnjem, na strani uverenja u svoju dužnost pred Bogom.« »Jedno znam, propovedao sam samo ono što sam verovao i Bog je bio sa mnom; Njegova sila pokazivala se u tom delu, i mnogo dobra je učinjeno.« »Mnoge hiljade, tako izgleda meni kao čoveku, ovim propovedanjem vremena suda bile su pokrenute da proučavaju Pisma, i da se na taj način, verom i kropljenjem krvlju Hristovom, pomire sa Bogom.« (Bliss, pp. 256. 255. 277. 280. 281) »Nikada se nisam trudio da izazovem osmeh oholih, niti sam klonuo kada se svet mrštio. Ni sada neću da kupujem njihovu naklonost, niti ću zanemariti svoju dužnost da ne bih izazivao njihovu mržnju. Nikada neću tražiti svoj život iz njihove ruke, niti ću ustuknuti, nadam se, ako treba da ga izgubim, ako Bog u svom Proviđenju bude tako odredio.« (J. White, Life of William Miller, p. 315)
Bog nije odbacio svoj narod; Njegov Duh je pratio one koji se nisu odrekli svetlosti koju su dobili, koji nisu ustali protiv nade u Hristov dolazak. U Poslanici Jevrejima nalazimo reči ohrabrenja i opomene onim čekaocima koji su u ovoj krizi izdržali probu: »Ne odbacujte, dakle, slobode svoje koja ima veliku platu. Jer vam je trpljenje od potrebe da volju Božju savršivši primite obećanje, jer još malo, vrlo malo, pa će doći onaj koji treba da dođe i neće odocniti. A pravednik živeće od vere, ako li odstupi neće biti po volji duše moje. A mi, braćo, nismo od onih koji odstupaju na pogibao, nego od onih koji veruju da spasu dušu.« (Jevrejima 10,35-39)
Ova opomena upućena je Crkvi poslednjeg vremena i to se očigledno vidi iz reči koje ukazuju na blizinu Gospodnjeg dolaska:
»Jer još malo, vrlo malo, pa će doći Onaj koji treba da dođe i neće odocniti!« Jasno je nagovešteno da će nastupiti prividno odlaganje i da će izgledati kao da Gospod okleva da dođe. Ovde objavljena pouka posebno prilagođena iskustvu čekalaca ovog vremena. Oni kojima su upućene ove reči bili su u opasnosti da dožive brodolom svoje vere. Oni su ispunili Božju volju, tako što su sledili uputstva Njegovog Duha i Njegove Reči, ali sa iskustvima koja su stekli u prošlosti nisu mogli da shvate Njegovu nameru, niti su mogli da prepoznaju put pred sobom, pa su bili u iskušenju da posumnjaju da li ih Bog zaista vodi. Na to vreme posebno su se odnosile reči: »A pravednik će od vere svoje živ biti.« Kada je blistava svetlost »ponoćnog pokliča« obasjala njihovu stazu, kada su videli kako im otpečaćena proročanstva i znaci koji se brzo ispunjavaju govore da je Hristov dolazak blizu, hodali su, slobodno možemo reći, služeći se samo očima. Međutim, sada oboreni neostvarenim nadama, mogli su da opstanu samo verom u Boga i Njegovu reč. Rugači u svetu su im govorili: »Prevareni ste. Odrecite se svoje vere, priznajte da je sotona pokrenuo pokret čekalaca Hristovog drugog dolaska!« Međutim, Božja Reč ih je opominjala: »Ako li odstupi, neće biti po volji Moje duše!« Odbaciti sada svoju veru, odreći da je sila Svetoga Duha pratila propovedanje poruke, značilo bi vratiti se u propast. Reči apostola Pavla ohrabrile su ih da ostanu čvrsti: »Ne odbacujte, dakle, slobode svoje koja ima veliku platu, jer vam je trpljenje od potrebe… jer još malo, vrlo malo, pa će doći Onaj koji treba da dođe i neće odocniti!« (Jevrejima 10,35-37) Pred njima je bio jedini siguran put da se čvrsto uhvate za Božja obećanja, da nastave da istražuju Pisma, i da strpljivo čekaju i straže, dok ne dobiju više svetlosti.
