Ozbiljni, iskreni vernici Hrista radi su se odrekli svega i, kao nikada ranije, zajednički uživali u Njegovoj prisutnosti. Oni su, u skladu sa svojim dubokim uverenjem, objavili svetu svoju poslednju opomenu, i očekujući da će uskoro biti primljeni u zajednicu sa svojim božanskim Učiteljem i nebeskim anđelima, gotovo sasvim povukli iz društva onih koji nisu prihvatili poruku. Molili su se s dubokom čežnjom: »Dođi, Gospode Isuse, dođi skoro!« Ali, On nije došao! A zatim, ponovo prihvatiti teški teret životnih briga i nevolja, izdržati ismejavanje i ruganje sveta, stavljalo je njihovu veru i strpljenje na tešku probu.
Ipak, njihovo razočaranje nije bilo tako veliko kao razočaranje učenika u vreme Hristovog prvog dolaska. Kada je Isus u slavi ujahao u Jerusalim, Njegovi učenici su verovali da će On ubrzo sesti na Davidov presto i izbaviti Izrailja iz ruke njegovih tlačitelja. S velikim nadama i radosnim iščekivanjem takmičili su se u iskazivanju počasti svome Caru. Mnogi su svojim ogtačima prekrili Njegov put ili ga popločavali lisnatim palmovim granama. Ispunjeni oduševljenjem i radošću, sjedinjavali su svoje glasove u veselim pokličima: »Osana sinu Davidovu!« Kada su fariseji, uznemireni i naljućeni ovim izlivima odanosti, zatražili od Isusa da ukori svoje učenike, On je odgovorio:
»Ako oni ućute, kamenje će povikati!« (Luka 19,40) Proročanstvo je moralo da se ispuni. Učenici su izvršavali Božju nameru, ali ipak su morali da dožive razočarenje. Samo nekoliko dana posle toga morali su da gledaju Njegovu agoniju i smrt i da Ga polože u grob. Njihova očekivanja ni u najmanjoj pojedinosti nisu se ispunila, a njihove nade su bile pokopane zajedno sa Isusom. Tek kada je njihov Gospod pobedonosno ustao iz groba, shvatili su da je sve to bilo najavljeno rečima starih proroka i da je »trebalo da Hristos postrada i vaskrsne iz mrtvih«. (Dela 17,3)
Gospod je pet stotina godina pre toga objavio preko proroka Zaharije: »Raduj se mnogo, kćeri Sionska, podvikuj kćeri Jerusalimska; evo, car tvoj ide k tebi, pravedan je i spasava, krotak i jaše na magrcu i na magaretu, mladetu magaričinu!« (Zaharija 9,9) Da su učenici znali da će Isus biti odveden na sud i da će umreti, sigurno ne bi ispunili ovo proročanstvo.
Miler i njegovi saradnici na sličan način, ispunili su proročanstvo i propovedali vest za koju je nadahnuta Reč unapred kazala da će biti objavljena svetu, ali koju sigurno ne bi iznosili da su dobro shvatili proročanstva koja su ukazivala na njihovo razočaranje i prenosila drugu poruku koja je morala biti objavljena svim narodima pre Gospodnjeg dolaska. Poruke prvog i drugog anđela bile su objavljene u pravo vreme i završile su delo koje im je Gospod odredio da obave.
Svet se nadao i pretpostavljao, pošto je vreme prošlo i Hristos se nije pojavio, da će ceo sistem nauke o Hristovom dolasku biti odbačen. Međutim, iako su mnogi čekaoci, izloženi teškim iskušenjima, odbacili svoju veru, bilo je i onih koji su ostali čvrsti. Plodovi ovog pokreta čekalaca Hristovog dolaska duh poniznosti i ispitivanja srca, promene života i odbacivanja svetovnosti, koji su pratili ovo delo, svedočili su da je ono bilo od Boga. Neprijatelji se nisu usuđivali da kažu da sila Svetoga Duha nije podupirala propovedanje poruke o drugom dolasku, ali nisu ni uspevali da ponađu neku grešku u njihovom izračunavanju proročkih razdoblja. Ni najsposobniji protivnici nisu bili u stanju da obore njihov sistem tumačenja proročanstava. Zato se čekaoci nisu mogli odlučiti da bez odgovarajućih biblijskih dokaza odbace saznanja do kojih su došli ozbiljnim, predanim proučavanjem Pisma praćenog molitvom, prosvetljeni Božjim Duhom i srcem koje je plamtelo Njegovom živom snagom; saznanja koja su odolela najoštrijoj kritici i najogorčenijem protivljenju poznatih verskih učitelja i svetovno mudrih ljudi, koja su opstala u borbi protiv sjedinjenih napora učenosti i rečitosti, ali i poruga i kleveta uglednih ali i priprostih.
Istina, bili su u zabludi, jer očekivani događaj nije došao, ali čak ni to nije moglo da pokoleba njihovu veru u Božju reč. Kada je Jona na ulicama Ninive objavljivao da će grad kroz četrdeset dana biti uništen, Gospod je prihvatio pokajanje Ninivljana i produžio im vreme milosti; Jonina vest, ipak, je bila od Boga i Niniva je okušana po Njegovoj volji. Čekaoci Hristovog dolaska verovali su da ih je Bog na sličan način vodio prilikom objavljivanja poruke o sudu. Govorili su: »On je okušao srca svih koji su je čuli, budeći u jednima želju za Gospodnjim dolaskom; dok se kod drugih javljala mržnja, manje ili više primetna ali poznata Bogu, prema Njegovom dolasku. On je povukao granicu… tako da oni koji će ispitivati svoje srce mogu videti na kojoj će se njenoj strani naći ako Gospod bude došao i da li će uskliknuti: ‘Gle, ovo je Bog naš koga čekasmo i izbaviće nas’, ili će pozivati stene i planine da padnu na njih i da ih sakriju od lica Onoga koji sedi na prestolu i od gneva Jagnjetova. Bog je tako, mi verujemo, ispitao svoj narod, okušao njegovu veru, proverio svoju decu, i video hoće li se u vreme nevolje povući sa položaja na koji je našao za dobro da ih postavi, hoće li se odreći sveta i s punim poverenjem osloniti na Njegovu Reč.« (The Advent Herald and Signs of the Times Reporter, vol. 8, No 14, od 13. novembra 1844. godine)(nastavlja se)
