Jedan drugi učesnik pokreta je posvedočio: »Na sve strane pokret je dovodio do najdubljeg ispitivanja srca i poniznosti duše pred Bogom nebeskim. Doprinosio je odbacivanju ljubavi prema onome što je svetovno i ovozemaljsko, do prevazilaženja sukoba i neprijateljstava, do priznavanja grešaka, do padanja pred Gospodom, do pokajničkih, žalosnih vapaja Bogu da oprosti krivice i prihvati pokajnike. Nikada kao do tada nije bilo takve poniznosti pred Bogom niti takve pokornosti duše pred Njim. Kao što je Bog zapovedio preko proroka Joila, vernici su zaista razdirali svoja srca, a ne haljine svoje, i obraćali se Bogu postom, plakanjem i tugovanjem. Bog je preko proroka Zaharije, rekao da će se duh blagodati i molitava izliti na Božju decu, da će gledati Onoga koga su proboli i biće velika žalost po svoj Zemlji… Oni koji su tražili Gospoda mučiće duše svoje pred Njime.« (Bliss, Advent Shield and Review, vol. 1, p. 271, januar 1845)
Među svim velikim verskim pokretima još od apostolskih dana, nijedan nije bio toliko oslobođen ljudskog nesavršenstva i sotonskog lukavstva kao onaj iz jeseni 1844. godine. Čak i sada, posle mnogo godina, svi koji su učestvovali u tom pokretu i koji su čvrsto stajali na platformi istine, i dalje osećaju sveti uticaj tog blagoslovenog dela i svedoče da je poticao od Boga.
Na poziv: »Eto ženika gde ide, izlazite mu u susret!« čekaoci su »ustali i pripremili žiške svoje«; proučavali su Božju Reč s do tada neviđenom predanošću. Anđeli su dolazili s Neba da ohrabre one koji su se umorili i da ih pripreme da prihvate vest. Delo nije počivalo na ljudskoj mudrosti i ljudskom znanju, već na Božjoj sili. Božji poziv nisu prvi čuli i prihvatili oni najtalentovaniji, već najskromniji i najodaniji. Farmeri su ostavljali svoju žetvu na poljima, zanatlije su spuštale svoj alat, i sa suzama i velikom radošću izlazile da objave opomenu. Oni koji su nekada vodili pokret, među poslednjima su se pridružili delu. Crkve su uglavnom zatvarale svoja vrata pred porukom, a velike grupe onih koji su je primili izašle su iz njih. Prema Božjem proviđenju, ovo objavljivanje se sjedinilo s porukom drugog anđela i tako ulilo snagu tom delu.
Poruka »Eto ženika gde ide!« nije bila predmet dokazivanja, iako su biblijski dokazi bili jasni i ubedljivi. Ona se odlikovala uverljivošću koja je pokretala duše. Nije bilo sumnje, nije bilo nesigurnosti. Prilikom Hristovog pobedonosnog ulaska u Jerusalim, ljudi okupljeni iz svih krajeva zemlje da proslave praznik, pohrlili su na Maslinsku goru i kada su se pridružili mnoštvu koje je pratilo Isusa i njih je zahvatilo sveopšte oduševljenje, pa su zajedno sa ostalima radosno klicali: »Blagosloven koji ide u ime Gospodnje!« (Matej 21,9) Slično tome i nevernici koji su u velikom broju dolazili na skupove čekalaca, neki iz radoznalosti, neki samo da se rugaju, osećali su silu osvedočenja koja je pratila vest: »Eto ženika gde ide!«
U to vreme bilo je vere koja je dobijala odgovore na molitvu – vere koja je gledala na obećanu nagradu. Duh blagodati sišao je na sve one koji su ozbiljno istraživali Božju Reč kao pljuskovi kiše koja pada na žednu zemlju. Oni koji su očekivali da se uskoro licem u lice sretnu sa svojim Otkupiteljem, osećali su svetu i neizrecivu radost. Sila Svetoga Duha, koja omekšava i zadobija ljude, svojim blagoslovom koji se u obilnoj meri izlivao na odane i verne, topila je njihova srca.
Veoma odgovorno i svečano su oni koji su prihvatili vest pristupali vremenu kada su se nadali da će sresti svoga Gospoda. Svakoga jutra osećali su da im je prva dužnost da se uvere da li su dostojni da stanu pred Boga. Njihova srca bila su usko sjedinjena, molili su se mnogo jedni s drugima i jedni za druge. Često su se sastajali na usamljenim mestima da razgovaraju sa Bogom, a glasovi posredničkih molitava uzdizali su se k Nebu sa polja i iz šumaraka. Sigurnost u Spasiteljevo odobravanje bila im je važnija od svakodnevne hrane; ako bi neki oblak zamračio njihove vidike nisu počinuli dok ga nisu uklonili. Kada su osetili sigurnost u blagodat oproštenja, čeznuli su da ugledaju Onoga koga ljubi njihova duša.
Međutim, ponovo su morali da dožive razočarenje. Očekivano vreme je prošlo, a njihov Spasitelj nije se pojavio. S nepokolebljivim poverenjem čekali su Njegov dolazak, a sada su se osećali kao nekada Marija koja je došla na Spasiteljev grob, našla ga praznog i onda sa suzama uzviknula: »Uzeše Gospoda mojega i ne znam gde Ga metnuše!« (Jovan 20,13)
Osećanje straha, bojazni da bi poruka mogla biti istinita, neko vreme je nevernički svet držalo na odstojanju. Straha nije nestalo ni posle isteka vremena. U početku nisu se usuđivali da likuju nad razočaranima, ali pošto se nikakvi dokazi Božjega gneva nisu pokazivali, oporavili su se od straha i ponovo vratili ukorima i podsmesima. Velika grupa vernika koja je tvrdila da veruje u skori Gospodnji dolazak odrekla se svoje vere. Neki, koji su bili veoma samouvereni, osećali su se tako duboko povređeni u svom ponosu da su poželeli da nestanu sa ovog sveta. Slično Joni, prigovarali su Bogu i više su želeli da umru nego da žive. Oni koji su svoju veru temeljili na mišljenju drugih, a ne na Božjoj Reči, bili su opet spremni da promene mišljenje. Rugači su slabe i plašljive privukli u svoje redove i svi su se sjedinili u izjavama da više ne može biti nikakvog razloga za strahovanja, ali ni očekivanja. Vreme je prošlo, Gospod nije došao, a svet će i dalje, hiljadama godina, moći da ostane nepromenjen. (nastavlja se)
