Pojavu ovog novog pokreta uslovilo je otkriće da je Artakserksov dekret o obnavljanju Jerusalima, koji je služio kao početna tačka za izračunavanje trajanja razdoblja od 2300 dana i noći, stupio na snagu tek u jesen 457. godine pre Hrista, a ne početkom iste godine, kao što se u prvim pokušajima tumačenja verovalo. Računajući od jeseni 457. godine, 2300 godina se završava u jesen 1844. godine.
Dokazi koje je pružala starozavetna služba simbola, takođe su ukazivali na jesen kao vreme kada treba da se razvije događaj opisan kao »čišćenje svetilišta«. To je postalo potpuno jasno, kada je pažnja usmerena na način ispunjenja simbola povezanih s Hristovim prvim dolaskom.
Prinošenje pashalnog jagnjeta predstavljalo je Hristovu smrt. Pavle kaže: »Jer i pasha naša zakla se za nas, Hristos.« (1. Korinćanima 5,7) Snop prvina, koji je u vreme Pashe podizan i obrtan pred Gospodom, predstavljao je Hristovo vaskrsenje. Pavle kaže, govoreći o Gospodnjem vaskrsenju i o vaskrsenju celog Njegovog naroda: »No svaki po svome redu: prvenac Hristos, potom o Njegovu dolasku, oni koji su Hristovi. » (1. Korinćanima 15,23; po prevodu Sinoda SPC) Kao snop koji je podizao i obrtao pred Gospodom i predstavljao prvu zrelu pšenicu prikupljenu pre žetve, Hristos je prvina one besmrtne žetve otkupljenih, koja će prilikom budućeg vaskrsenja biti svezena u Božju žitnicu.
Ovi simboli su se ispunili, ne samo kao događaji, već i u pravo vreme. Četrnaestoga dana prvog jevrejskog meseca, upravo na dan i mesec kada je u razdoblju dugom petnaest stoleća prinošeno pashalno jagnje, Hristos je, pošto je zajedno sa svojim učenicima proslavio Pashu, ustanovio svečanost koja će podsećati na Njegovu smrt kada je kao »Jagnje Božje koje uze na se grehe sveta«. Te iste noći zločinačke ruke su ga uhvatile i odvele da bude razapet i ubijen. Naš Gospod je, kao ostvarenje podizanog i obrtanog snopa, bio podignut iz smrti trećega dana, kao »prvenac onih koji su umrli«, kao slika svih vaskrslih pravednika, čije će »poniženo telo« biti preobraženo »da bude jednako telu slave njegove«. (1. Korinćanima 5,20; po engleskom originalu; Filibljanima 3,21)
Simboli koji se odnose na drugi Hristov dolazak morali su da se ispune na sličan način, u vreme na koje je ukazivala služba simbola u Svetilištu. U vreme mojsijevskog sistema, čišćenje Svetilišta ili veliki Dan pomirenja, obavljano je desetoga dana sedmog jevrejskog meseca (3. Mojsijeva 16,29-34), kada je prvosveštenik, posle obavljene službe pomirenja za celi Izrailj, uklonivši tako i grehe naroda iz Svetilišta, izlazio i blagosiljao narod. Isto se tako verovalo da će se Hristos, naš Prvosveštenik, pojaviti da očisti Zemlju od razornog delovanja greha i grešnika, i da besmrtnošću blagoslovi svoj narod koji Ga je čekao. Deseti dan sedmoga meseca, veliki Dan pomirenja, vreme čišćenja Svetilišta, koji je 1844. godine trebalo da bude 22. oktobra, proglašen je danom Gospodnjeg dolaska. To je bilo u skladu sa već iznesenim dokazima da se razdoblje od 2300 dana i noći završava u jesen, i taj je zaključak čekaocima Hristovog dolaska izgledao neoboriv.
U kratkoj priči, zapisanoj u Jevanđelju po Mateju, u 25. poglavlju, posle vremena provedenog u čekanju i spavanju, oglašen je dolazak ženika. To je bilo u skladu s upravo iznesenim dokazima, i iz proročanstava i iz simbola. Vernici su bili duboko uvereni u njihovu verodostojnost, i »ponoćni poklič« odjeknuo je iz hiljada grla.
Ovaj pokret je prekrio zemlju. Poklič je odjekivao od grada do grada, od sela do sela, čak i u usamljenim naseljima, sve dok Božji narod koji je čekao Hristov dolazak nije bio potpuno probuđen. Fanatizam je ustuknuo pred ovim objavljivanjem kao što se jutarnja slana topi pred zracima izlazećeg Sunca. Vernici su gledali kako nestaju njihove sumnje i njihova zbunjenost, i kako nada i hrabrost oživljavaju njihovo srce. Delo je oslobođeno svih krajnosti koje se uvek pokazuju kada se razvije ljudsko uzbuđenje nesputano uticajem Božje Reči i Božjega Duha. Ovo delo po svom karakteru je bilo slično onim trenucima poniznosti i vraćanja Gospodu kroz koje je prolazio nekadašnji Izrailj posle ukora koje mu je Bog slao preko svojih slugu. Ono je imalo ista obeležja koja su u svim vremenima obeležavala Božje delo. Bilo je malo ushićenja, ali zato dubokog ispitivanja srca, priznavanja greha i odricanja od sveta. Pripremanje za susret sa Gospodom bilo je osnovni cilj ovih duša koje su se borile da ga dostignu, istrajnim molitvama i neograničenim predanjem Bogu.
Opisujući ovo delo, Miler je rekao: »Nije bilo nekog velikog izražavanja radosti, u stvari, kao da je bila suzbijana i čuvana za buduću priliku kada će celo Nebo i cela Zemlja odjekivati neizrecivom radošću i biti ispunjeni slavom. Nije bilo uzvikivanja; jer je to bilo čuvano za uzvike s Neba. Pevači su ćutali, čekali su da se pridruže anđeoskim četama, nebeskom horu… Nije bilo sukoba osećanja, svi su bili jednoga srca i jedne misli.« (Bliss, pp. 270.271)(nastavlja se)
