Knez zla se bori za svaku stopu zemlje kojom Božji narod prolazi na svom putovanju prema nebeskom Gradu. U celokupnoj istoriji Crkve nijedna reforma nije bila ostvarena, a da nije nailazila na ozbiljne prepreke. Tako je bilo u Pavlove dane. Tamo gde je apostol podizao crkve, stizali su ljudi koji su tvrdili da su prihvatili veru, iako su unosili jeresi, koje bi, da su bile prihvaćene, na kraju potisnule ljubav prema istini. Luter je, takođe, imao velikih teškoća i nevolja zbog delovanja fanatika koji su tvrdili da se Bog javlja neposredno preko njih, i koji su zato uzdizali svoje ideje i mišljenja iznad svedočanstava Pisma. Mnogi vernici koji nisu imali dovoljno vere i iskustva, koji su imali visoko mišljenje o sebi i voleli da čuju i prenose nešto novo, bili su obmanuti nedokazanim tvrdnjama ovih novih učitelja, pa su se pridruživali sotoninim slugama u rušenju onoga što je Bog sagradio preko Lutera. Braća Vesli, i drugi koji su svojim uticajem i svojom verom poslužili na blagoslov svetu, na svakom koraku suočavali su se sa sotoninim nastojanjima da preterano revnosne, nestalne i neposvećene pokrene na fanatična dela svih vrsta.
Vilijam Miler nije podržavao uticaje koji su vodili u fanatizam. I on je, kao i Luter, izjavljivao da se svaki duh mora ispitati u svetlosti Božje Reči. Rekao je: »U današnje vreme sotona ima veliku vlast nad umom nekih vernika. Kako bismo mogli saznati od koga su duha?… Jer su mnogi duhovi izašli u svet; a nama je zapoveđeno da ispitujemo duhove. Duh koji nas ne navodi da živimo trezveno, pravedno i pobožno u sadašnjem svetu, nije Hristov duh! Sve više se uveravam da je sotona veoma umešan u ove neobuzdane pokrete… Mnogi među nama koji smatraju da su potpuno posvećeni u stvari slede ljudske tradicije i očigledno ne poznaju istinu ništa bolje od onih koji se time ne hvale.« (Bliss, pp. 236.237) »Duh zablude odvraćaće nas od istine, dok će nas Božji duh voditi u svaku istinu. Međutim, vi kažete, čovek može biti u zabludi, iako veruje da je u istini. Pa šta onda? Mi odgovaramo: Duh i Pismo se slažu. Ako čovek sebe procenjuje u svetlosti Božje Reči, i ako ustanovi da je u savršenom skladu s celinom Reči, tada mora da zaključi da je u istini, ali ako ustanovi da duh koji ga vodi nije u skladu s celokupnim duhom Božjeg zakona ili Pisma, neka hodi veoma pažljivo da se ne uhvati u sotoninu zamku.« (The Advent Herald and Signs of the Times Reporter, vol. 8, No. 23 od 15. januara 1845. godine) »Ja sam često dobijao više dokaza o unutrašnjoj pobožnosti od suznih očiju, vlažnih obraza i jecajima prekidanih izjava, nego od sve buke u hrišćanstvu.« (Bliss, p. 282)
U vreme reformacije njeni protivnici su za sva zla fanatizma optuživali upravo one koji su se najodlučnije borili protiv njih. Slično ponašanje uočavano je i kod onih koji su ustajali protiv čekalaca Hristovog dolaska. Nezadovoljni time da samo pogrešno tumače i uveličavaju zablude ekstremista i fanatika, širili su nepovoljne glasine koje nisu imale nikakve sličnosti sa istinom. Te osobe bile su pokretane predrasudama i mržnjom. Propovedanje o blizini Hristovog dolaska narušavalo je njihov mir. Plašili su se da bi se to moglo obistiniti, a nadali su se da neće, i u tome se krio razlog njihove borbe protiv čekalaca Hristovog dolaska i njihove vere.
Činjenica da je nekoliko fanatika uspelo da se uvuče u redove čekalaca Hristovog dolaska ne može da bude razlog za tvrđenje da taj pokret nije od Boga, kao što ni prisutnost fanatika ili varalica u Crkvi Pavlovog ili Luterovog vremena nije bila dovoljan razlog da se osudi njihovo delovanje. Čim se pripadnici Božjeg naroda budu probudili iz sna i budu ozbiljno krenuli u delo pokajanja i reforme; čim budu počeli da pretražuju Pisma u želji da pronađu istinu kakva je u Isusu; čim se budu potpuno posvetili Bogu, imaće dovoljno dokaza da je sotona aktivan i budan! Služeći se svim mogućim prevarama, on će pokazivati svoju snagu, pozivajući u pomoć sve pale anđele kojima vlada.
Objavljivanje drugog dolaska nije izazvalo fanatizam i podelu. Te pojave zapažene su u leto 1844. godine, dakle, u vreme kada su čekaoci bili zbunjeni i nesigurni u svoje stvarno stanovište. Propovedanje vesti prvog anđela i »ponoćnog pokliča« neposredno je bilo upereno protiv fanatizma i podela. Oni koji su učestvovali u tim svečanim poduhvatima bili su složni; njihova srca bila su ispunjena međusobnom ljubavlju i ljubavlju prema Isusu, jer su očekivali da će Ga uskoro videti. Jedna vera, jedna blažena nada, uzdizali su ih iznad vlasti bilo kakvog ljudskog uticaja i služili im kao štit protiv svih sotoninih nasrtaja.
»A budući da ženik odocni, zadremaše sve i pospaše. A u ponoći stade vika: eto ženika gde ide, izlazite mu u susret! Tada ustaše sve devojke one i ukrasiše žiške svoje.« (Matej 25,5-7) U leto 1844. godine, negde polovinom razdoblja između proleća 1844. godine kada se prvi put očekivao kraj razdoblja od 2300 dana i noći, i jeseni iste godine kada je ovo razdoblje, prema kasnijim istraživanjima, zaista prošlo, vest je objavljivana doslovnim rečima Pisma: »Eto ženika gde ide!« (nastavlja se)
