Kada je prvi put isteklo očekivano vreme Gospodnjeg dolaska – u proleće 1844. godine – oni koji su u veri čekali Njegovo pojavljivanje neko vreme bili su obuzeti sumnjama i nesigurnošću. Dok je svet smatrao da su potpuno poraženi i da su pali kao žrtve zablude, izvor njihove utehe i dalje je bila Božja Reč. Mnogi su nastavili da istražuju Pisma, iznova proveravajući temelje svoje vere i pažljivo proučavajući proročanstva u želji da steknu jasnija saznanja. Biblijsko svedočanstvo koje je potvrđivalo njihova gledišta izgledalo im je jasno i uverljivo. Znaci koji nisu mogli biti pogrešno shvaćeni ukazivali su da je Gospodnji dolazak blizu. Posebni Gospodnji blagoslovi, kako u obraćenju grešnika, tako i u oživljavanju duhovnog života među hrišćanima, potvrđivali su da je vest dolazila s Neba. Iako nisu uspevali da objasne zašto je došlo do razočarenja, vernici su osećali sigurnost da ih je Bog vodio u sticanju prethodnih iskustava.
Saveti utkani u proročanstva za koja su smatrali da se odnose na vreme drugog Hristovog dolaska, bili su posebno prilagođeni njihovom stanju nesigurnosti i neizvesnosti, saveti koji su ih hrabrili da strpljivo čekaju, verujući da će ono što im je izgledalo nerazumljivo postati jasno u određeno vreme.
Među tim proročanstvima nalazilo se i ono zapisano u Knjizi proroka Avakuma 2,1-4: »Na straži svojoj stadoh, i stajah na kuli, i motrih da vidim šta će mi reći i šta bih odgovorio Onome koji me koraše. I odgovori mi Gospod i reče: piši utvaru, i da bude razgovetno na pločama da se lako čita. Jer će još biti utvara do određenog vremena, i govoriće šta će biti do pošljetka i neće slagati; ako okleva, čekaj je, jer će zacelo doći, i neće odocniti. Gle ko se ponosi, njegova duša nije prava u njemu; a pravednik će od vere svoje živ biti.« (Daničić)
Uputstvo dato u tom proročanstvu: »Piši utvaru i da bude razgovetno na pločama da se lako čita«, navelo je propovednika Čarlsa Fiča da još 1842. godine pripremi proročku kartu na kojoj je ilustrovao viđenja proroka Danila i Avakuma. Objavljivanje ove karte smatralo se ispunjavanjem zapovesti date preko Avakuma. Niko, međutim, nije zapazio da je u istom proročanstvu bilo objavljeno i prividno odlaganje ispunjenja viđenja – vreme čekanja. Posle razočarenja, ovaj tekst je postao vrlo značajan: »Jer će još biti utvare do određenog vremena, i govoriće šta će biti do posletka i neće slagati; ako okleva, čekaj je, jer će zacelo doći i neće odocniti… a pravednik će od vere svoje živ biti!«
Jedan deo Jezekiljevog proročanstva poslužio je vernicima kao izvor snage i utehe: »Opet mi dođe reč Gospodnja govoreći: sine čovečji, kakva je to priča u vas o zemlji Izrailjevoj što govorite: protežu se dani, i od utvare neće biti ništa? Zato im reci: ovako veli Gospod Gospod… blizu su dani, i reč svake utvare… jer ću ja Gospod govoriti, i što rečem zbiće se, neće se više odgađati!« »Gle, dom Izrailjev govori: utvara koju taj vidi, do nje ima mnogo vremena, i za daleko vreme taj prorokuje. Zato im reci: ovako veli Gospod Gospod, neće se više odgađati nijedna Moja reč; reč koju rečem, zbiće se, govori Gospod Gospod.« (Jezekilj 12,21-25.27.28)
Čekaoci su se obradovali, verujući da ih je Onaj koji od početka zna kraj unapred kroz vekove gledao i da im je, predviđajući njihovo razočarenje, uputio reči ohrabrenja i nade. Da u Bibliji nije bilo ovakvih tekstova, koji su im preporučivali da strpljivo i s dubokim poverenjem u Božju Reč čekaju, njihova bi se vera u ovom teškom času ugasila.
Parabola o deset devojaka iz Jevanđelja po Mateju, 25. poglavlju prikazuje iskustvo čekalaca Hristovog dolaska. U Jevanđelju po Mateju, u 24. poglavlju, odgovarajući na pitanje svojih učenika o znacima svoga dolaska i kraja sveta, Hristos je ukazao na neke veoma važne događaje u istoriji sveta i Crkve od Njegovog prvog do Njegovog drugog dolaska; ukazao je naime na razaranje Jerusalima, na veliku nevolju koju će Crkva doživeti za vreme neznabožačkih i papskih progonstava, na pomračenje Sunca i Meseca i padanje zvezda. Posle toga je govorio i o svom dolasku u carskoj slavi, a ispričao im je i kratku priču o dve vrste slugu koji očekuju Njegov dolazak. Dvadeset i peto poglavlje počinje rečima: »Tada će biti carstvo nebesko kao deset devojaka.« U toj slici opisana je Crkva poslednjeg vremena, ona ista na koju ukazuje kraj 24. poglavlja. U ovoj priči iskustvo Crkve opisano je pomoću događaja na nekoj istočnjačkoj svadbi. (nastavlja se)
