Sotona stalno pokušava da prevari ljude i da ih navede da greh nazovu pravednošću, a pravednost grehom. Koliko je samo uspeha postizao u tom delu! Koliko se puta događalo da se ukori i kritike upućuju Božjim vernim slugama samo zato što su neustrašivo ustajali u odbranu istine! Ljudi koji su samo sotonine sluge bivaju hvaljeni i slavljeni, pa čak proglašavani i mučenicima, dok se oni, koje bi trebalo poštovati i podržavati zbog njihove vernosti Bogu, prepuštaju sami sebi i izlažu sumnjičenjima i nepoverenju.
Prividna svetost, lažno posvećenje, i sada obavlja svoje prevarno delo. U različitim oblicima ono pokazuje isti duh kao i u Luterove dane, odvlačeći misli ljudi od Pisma i navodeći ih da slede svoja osećanja i utiske umesto da pokažu poslušnost Božjem zakonu. To je jedno od najuspešnijih sotoninih sredstava da neporočnost i istinu izloži klevetama.
Luter je neustrašivo branio Jevanđelje od napada koji su stizali sa svih strana. Božja Reč se pokazala kao moćno oružje u svim ovim sukobima. Tim oružjem borio se protiv vlasti koju je papa nezakonito prisvojio, protiv skolastičke filozofije, i stajao čvrsto kao stena protiv fanatizma koji je pokušavao da se udruži s reformacijom.
Svaka od ovih međusobno suprostavljenih struja je na svoj način odbacila Sveto pismo i uzdizala ljudsku mudrost kao izvor verske istine i znanja. Racionalizam je idolopoklonički uzdizao razum i proglašavao ga merilom prihvatljivosti svake vere. Papizam, koji je svome suverenom pontifeksu pripisivao nadahnuće koje se u neprekidnom toku protezalo od vremena apostola i ostajalo nepromenjeno tokom svih proteklih vremena, pružao je široke mogućnosti svakoj vrsti razvrata i pokvarenosti da se prikriva pod plaštom svetosti apostolskih ovlašćenja. Nadahnuće koje su prisvajali Mincer i njegovi saradnici nije imalo neki bolji izvor od nerazumljivih maštarija, dok je njegov uticaj rušilački delovao na svaki autoritet, ljudski ili božanski. Istinsko hrišćanstvo prihvata Božju Reč kao veliku riznicu nadahnute istine i probni kamen svakog nadahnuća.
Luter je u vreme povratka iz Vartburga dovršio svoj prevod Novog zaveta, pa je ubrzo posle toga Jevanđelje postalo dostupno nemačkom narodu na njegovom jeziku. Ovaj prevod s velikom radošću dočekali su svi oni koji su voleli istinu, ali su ga s prezrenjem odbacili oni koji su se opredelili za ljudske tradicije i zapovesti.
Sveštenike je uznemiravala pomisao da će i obični narod sada moći da raspravlja s njima o načelima Božje Reči, i da će tako razotkriti njihovo neznanje. Oružje njihovog telesnog razuma bilo je nemoćno pred mačem Duha. Rim se poslužio svim svojim autoritetom da spreči širenje Pisma, ali su svi dekreti, anateme i mučenja doživljavali neuspeh. Što je Rim više osuđivao i zabranjivao Bibliju, to je snažnija bila želja naroda da otkrije šta ona zaista uči. Svi koji su znali da čitaju želeli su da sami proučavaju Božju Reč. Nosili su je sa sobom, čitali i ponovo čitali, i nisu bili zadovoljni, sve dok velike delove teksta nisu napamet naučili. Luter je, videći s kakvom je naklonošću bio prihvaćen Novi zavet, odmah počeo da prevodi Stari, i objavljuje ga u delovima kako je koji završio.
Luterovi spisi oduševljeno su primani i u gradu i u selu.
»Ono što su Luter i njegovi prijatelji pisali, drugi su širili. Monasi, koji su se uverili u neosnovanost monaških obaveza, željni da svoj nekadašnji život, provođen u neradu, zamene aktivnim obavezama, ali nepripremljeni da propovedaju Božju Reč, putovali su kroz pokrajine, posećivali zaseoke i kolibe i prodavali knjige koje su napisali Luter i njegovi prijatelji. Ubrzo je Nemačka bila preplavljena ovim smelim literarnim evanđelistima.« (Isto, b. 9, ch. 11)
Bogati i siromašni, obrazovani i nenaučeni, s dubokim interesovanjem proučavali su te spise. Nastavnici u seoskim školama noću su ih glasno čitali malim grupama koje su se okupljale oko ognjišta. Svaki takav napor doprinosio je osvedočenju neke duše istinom, koja je radosno prihvatala Reč i onda je kao vest Jevanđelja objavljivala drugima. (nastavlja se)
