Fanatizam je privremeno bio obuzdan, ali posle nekoliko godina ponovo je izbio još većom žestinom i još strašnijim posledicama. Luter je o vođama tog pokreta, izrekao sledeću ocenu: »Za njih je Sveto pismo bilo samo mrtvo slovo, a svi su vikali: ‘Sveti Duh! Sveti Duh! Ali, budite potpuno sigurni da neću poći tamo, kuda ih taj njihov duh vodi! Neka me Bog u svojoj milosti sačuva od Crkve u kojoj nema nikoga osim svetaca! Želim da boravim s poniznima, slabima, bolesnima, koji znaju i osećaju svoje grehe, koji uzdišu i neprestano se obraćaju Bogu iz dubine svoga srca da od Njega prime utehu i podršku.« (Isto, b. 10, ch. 10) Tomas Mincer, najaktivniji među fanaticima, bio je čovek obdaren velikim sposobnostima, koje bi ga, da ih je pravilno usmerio, osposobile da čini dobro, ali on nije naučio ni prvo načelo istinske religije. »Bio je obuzet željom da reformiše svet, ali je zaboravio, kao što svi zanesenjaci čine, da reforma najpre treba da počne od njega.« (Isto, b. 9, ch. 8) Bio je željan da stekne položaj i uticaj; nespreman da bude drugi, čak ni iza Lutera. Izjavio je da su reformatori, zamenjujući autoritet pape autoritetom Pisma, uspostavili samo izmenjeni oblik papstva. Tvrdio je da je dobio božanski zadatak da uvede pravu religiju. »Onaj koji ima ovaj duh, ima i istinsku veru, iako nikada u životu neće videti Pismo«, govorio je Mincer. (Isto, b. 10, ch. 10)
Ovi fanatični učitelji dozvolili su da ih vode utisci, smatrajući da su svaka misao i svaka pobuda Božji glas, u skladu s tim odlazili su duboko u krajnost. Neki su čak spaljivali svoje Biblije, uzvikujući: »Slovo ubija, a Duh oživljava!« Mincerova učenja godila su ljudskoj težnji za nečim čudesnim, jer su zadovoljavala njihovu oholost, stavljajući ljudske ideje i mišljenja iznad Božje Reči. Hiljade su prihvatale njegova učenja. Uskoro je odbacio svaki red na javnim bogosluženjima, i izjavio da je poslušnost knezovima pokušaj da se istovremeno služi i Bogu i Velijaru.
Ljudi koji su počeli da odbacuju jaram papstva, istovremeno su postali netrpeljivi i prema ograničenjima koja su postavljale građanske vlasti. Mincerova prevratnička učenja, za koja je tvrdio za imaju božansku potvrdu, navodila su ih da odbacuju svaku zakonitost i daju maha svojim predrasudama i strastima. Usledili su najstrašniji prizori buna i sukoba, i nemačka polja natopila su se krvlju.
Duševna agonija koju je Luter mnogo ranije doživeo u Erfurtu pogodila ga je sada dvostrukom silinom, kada je shvatio da su posledice fanatičnog delovanja pripisane reformaciji. Papski knezovi su izjavili – a mnogi su bili spremni da poklone poverenje toj izjavi – da je pobuna logična posledica Luterove nauke. Iako je ova optužba bila potpuno neutemeljena, nanela je reformatoru velike teškoće. Takvo ponižavanje istine i upoređivanje s najnižim fanatizmom, bilo je više nego što je mogao da podnese. Sa druge strane, i vođe pobune su zamrzile Lutera zato što se ne samo usprotivio njihovim doktrinama i odbacio njihove izjave da su božanski nadahnuti, već ih je proglasio i pobunjenicima protiv građanskih vlasti. Da bi mu se osvetili i oni su njega nazvali nečasnim samozvancem. Tako je izgledalo da je na sebe navukao neprijateljstvo i knezova i naroda.
Papini prijatelji radovali su se, očekujući brzu propast reformacije; optuživali su Lutera i za zablude koje je on usrdno pokušavao da ispravi. Fanatična stranka, lažno predstavljajući da se prema njoj veoma nepravedno postupalo, uspela je da zadobije naklonost velikog broja ljudi i da, kao što se često događa sa onima koji stanu na pogrešnu stranu, njene pristalice budu proglašene mučenicima. Tako su upravo oni, koji su ulagali velike napore da se suprotstave reformaciji, sada bili sažaljevani i slavljeni kao žrtve surovosti i tlačenja. Bilo je to sotonsko delo, zadojeno istim duhom buntovništva koji se najpre pokazao na Nebu. (nastavlja se)
