Luterov tajanstveni nestanak je izazvao zaprepašćenje u celoj Nemačkoj. Na sve strane ljudi su se raspitivali za njega. Kružile su najneverovatnije glasine, a mnogi su verovali da je ubijen. Nastala je velika žalost, ne samo među njegovim prijateljima, već i među hiljadama onih koji nisu otvoreno stali na stranu reformacije. Mnogi su se svečano zaklinjali da će osvetiti njegovu smrt.
Rimske vođe sa užasom su pratili kako se osećanja u narodu okreću protiv njih i kako dostižu vrhunac. Iako su u početku bili oduševljeni navodnom Luterovom smrću, uskoro su poželeli da se sakriju od narodnog gneva. Ni njegova najsmelija dela, dok je bio među njima, nisu ih toliko uznemiravala koliko sada njegov nestanak. Oni koji su u svom gnevu pokušavali da unište smelog reformatora, bili su sada puni straha, iako je on postao bespomoćni zatvorenik. Jedan od njih je rekao: »Jedini način koji nam preostaje da se spasemo jeste da zapalimo baklje, da po celom svetu tražimo Lutera i da ga vratimo narodu koji ga priziva.« (D’Aubigné, b. 9, ch. 1) Carski edikt naizgled nije delovao. Papinski legati su bili ogorčeni, kada su shvatili da je on izazvao manje pažnje nego Luterova sudbina.
Vest da je Luter, iako zatvorenik, na sigurnom mestu, smirila je strah u narodu, ali je pojačala njegov uticaj. Ljudi su čitali njegove spise revnije nego ikada. Sve veći broj ljudi podržavao je delo hrabrog čoveka koji je, iako je sve bilo protiv njega, branio Božju Reč. Reformacija je sve više jačala. Seme koje je Luter posejao nicalo je na sve strane. Njegova odsutnost postigla je ono što njegova prisutnost nikada ne bi mogla. Njegovi saradnici još ozbiljnije prihvatili su svoje nove odgovornosti, pošto vođe više nije bilo među njima. Ispunjeni novom verom i revnošću, svom svojom snagom krenuli su napred, tako da delo koje je plemenito počelo ne bude ometeno u svom napredovanju.
Međutim, ni sotona nije ostao besposlen. Pokušao je sada ono što je pokušavao za vreme svakog reformnog pokreta – da prevari i uništi narod podmećući mu laž umesto istine. Kao što su se lažni hristi pojavljivali u prvom stoleću delovanja hrišćanske Crkve, tako su se u šesnaestom pojavili lažni proroci.
Neki ljudi, duboko prožeti uzbuđenjem koje je zavladalo u religijskom svetu toga vremena, uobrazili su da su dobili posebno otkrivenje sa Neba i tvrdili da ih je Bog zadužio da unaprede i dovrše delo reforme koje je, prema njihovom mišljenju, Luter slabo započeo. U stvari, samo su razarali ono što je Luter postigao. Odbacili su veliko načelo koje je prestavljalo temelj reformacije – da je Božja Reč jedino merilo vere i ponašanja, pa su umesto tog nepogrešivog vodiča uzeli promenljivo, nesigurno merilo svojih osećanja i utisaka. Odbacivši na taj način nepogrešivo sredstvo za otkrivanje zabluda i laži, omogućili su sotoni da zavlada njihovim umom i da ga koristi po svojoj volji.
Jedan od takvih proroka tvrdio je da uputstva dobija od samog anđela Gavrila. Student koji mu se pridružio zanemario je studije, ističući da je od samog Boga dobio sposobnost da tumači Njegovu Reč. Priključili su im se i drugi ljudi, po prirodi skloni fanatizmu. Delovanje ovih zanesenjaka izazivalo je veliko uzbuđenje. Luterovo propovedanje učinilo je da ceo narod oseti potrebu za reformom, pa su sada i neki pošteni i iskreni ljudi bili zavedeni idejama ovih novih proroka. (nastavlja se)
