Kako bi se, onda, Jevanđelje moglo nazvati porukom mira? Kada je Isaija prorekao rođenje Mesije, dao mu je titulu Kneza mira. Anđeli su, objavljujući pastirima da se rodio Hristos, pevali iznad vitlejemske ravnice: »Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja!« (Luka 2,14) Prividna suprotnost postoji između ove dve proročke izjave i Hristovih reči: »Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač!« (Matej 10,34) Međutim, pravilno shvaćene, one su u savršenom skladu. Jevanđelje je poruka mira. Hrišćanstvo je sistem koji, prihvaćen i primenjen, širi mir, sklad i sreću po celoj Zemlji. Hristova religija sjediniće bliskim bratskim vezama sve one koji prihvate njena učenja. Isusova misija težila je da pomiri ljude s Bogom, ali i jedne s drugima. Međutim, svet kao celina nalazi se u vlasti sotone, Hristovog najogorčenijeg neprijatelja. Jevanđelje objavljuje ljudima načela života koja se potpuno razlikuju od njihovih navika i želja, pa zbog toga buntovno ustaju protiv njih. Oni mrze neporočnost koja otkriva i osuđuje njihove grehe, i zato progone i uništavaju one koji im objavljuju njegove pravedne i svete zahteve. Upravo u tom smislu – pošto uzvišene istine koje ono donosi pokreću mržnju i sukobe – Jevanđelje je nazvano mačem.
Tajanstveno Proviđenje koje dozvoljava da pravednici trpe progonstvo vođeno rukom bezakonika bilo je uzrok velike nedoumice mnogih koji su slabi u veri. Neki su spremni da odbace svoje poverenje u Boga zato što dozvoljava da zli ljudi napreduju, dok najbolji i najneporočniji moraju da trpe nevolje i muke koje im nanosi njihova okrutna sila. Kako, pitaju se oni, može Neko tako pravedan i milostiv, koji raspolaže tako neizmernom moći, da trpi takvu nepravdu i nasilje? Ovo je pitanje s kojim mi nemamo nikakvog posla! Bog nam je dao dovoljno dokaza o svojoj ljubavi i mi ne smemo sumnjati u Njegovu dobrotu zato što nismo u stanju da shvatimo delovanje Njegovog Proviđenja. Spasitelj je rekao svojim učenicima, predviđajući sumnje koje će tištati njihove duše u dane nevolja i mraka: »Opominjite se reči koju vam Ja rekoh: nije sluga veći od gospodara svojega. Ako Mene izgnaše i vas će izgnati; ako Moju reč održaše i vašu će održati!« (Jovan 15,20) Isus je za nas pretrpeo više nego što će ikoji od njegovih sledbenika morati da pretrpi od surovosti pokvarenih ljudi. Oni koji su pozvani da pretrpe muke i mučeništvo idu stopama Božjeg dragog Sina.
»Ne docni Gospod s obećanjem!« (2. Petrova 3,9) On ne zaboravlja niti zanemaruje svoju decu, ali bezakonicima dozvoljava da pokažu svoju pravu prirodu, tako da nijedan među onima, koji žele da poslušaju Njegovu volju, ne stekne pogrešno mišljenje o njima. I opet, pravedni se nalaze u peći nevolje; da bi i sami bili očišćeni, da bi njihov primer posvedočio drugima o stvarnosti vere i pobožnosti; osim toga, da bi njihovo dosledno ponašanje moglo osuditi bezbožnike i nevernike.
Bog dozvoljava bezakonicima za napreduju i otvoreno pokazuju svoje neprijateljstvo prema Njemu, tako da kada budu napunili meru svoga bezakonja svi mogu videti Njegovu pravednost i milost u činu njihovog potpunog uništenja. Dan Njegove osvete se približava; dan kada će svi koji su kršili Njegov zakon i tlačili Njegov narod dobiti pravednu platu za svoja dela; dan kada će svako surovo ili nepravedno delo protiv Božjih vernih sledbenika biti kažnjeno kao da je učinjeno protiv samoga Boga.Međutim, postoji još jedno mnogo važnije pitanje koje treba da privuče pažnju savremenih Crkava. Apostol Pavle izjavljuje da će »svi koji pobožno hoće da žive u Hristu Isusu biti gonjeni«. (2. Timotiju 3,12) Zašto, onda, izgleda kao da progonstvo u velikoj meri okleva? Jedini razlog takvog stanja je u tome što se Crkva usaglasila sa svetovnim merilima i zato ne izaziva nikakvo protivljenje! Savremena religija nema onaj neporočni i sveti karakter kojim je u vreme Hrista i Njegovih apostola bila obeležena hrišćanska vera. Hrišćanstvo je jedino zbog duha nagodbe sa grehom, jedino zbog toga što se velike istine Božje Reči tako ravnodušno posmatraju, jedino zato što ima tako malo žive pobožnosti u Crkvi, postalo naizgled tako popularno u svetu. Duh progonstva će oživeti i ponovo se raspaliti oganj progonstva, čim nastupi buđenje vere i sile prve Crkve.
