Svi sotonini napori da nasiljem uništi Hristovu Crkvu, ostali su uzaludni. Velika borba u kojoj su Isusovi učenici položili svoje živote, nije prestala kada su ovi verni zastavnici pali na svom mestu. Svojim porazom postali su pobednici. Božje sluge bile su pobijene, ali Njegovo delo postojano je išlo napred. Jevanđelje je nastavilo da se širi i povećava broj svojih pristalica. Prodiralo je i u područja koja su bila nepristupačna čak i rimskim orlovima. Neki hrišćanin, raspravljajući se sa mnogobožačkim upraviteljima, koji su podupirali progonstvo, ovako im se obratio: »Vi nas možete ubijati, mučiti, osuđivati… vaša nepravda dokaz je naše nevinosti… Vaša okrutnost… ništa ne koristi.« Ona je predstavljala samo još snažniji poziv da i drugi prihvate njihova uverenja. »Što nas više kosite, to se naš broj sve više umnožava; krv hrišćana slična je semenu.« (Tertulijan, Apologija, paragraf 50)
Hiljade hrišćana bile su bacane u tamnice i ubijane, ali drugi su zauzimali njihova mesta. Oni koji su pretrpeli mučeničku smrt za svoju veru bili su sigurni u Hristu; On ih je proglasio pobednicima. Oni su se borili u dobroj borbi vere i primiće venac slave, kada Hristos bude došao. Patnje koje su trpeli sjedinjavale su hrišćane međusobno i s njihovim Otkupiteljem. Njihov živi primer i vernost do same smrti predstavljali su trajno svedočanstvo u prilog istini; tamo gde je to najmanje očekivano, sotonini podanici napuštali su njegovu službu i stupali pod Hristovu zastavu.
Zato je sotona, da bi se uspešnije borio protiv Božje vladavine, promenio svoje planove i pokušao da svoju zastavu podigne usred hrišćanske Crkve. Kada bi uspeo da prevari Hristove sledbenike i da ih navede da ožaloste Boga, njima bi ponestalo snage, čvrstine i istrajnosti, pa bi tako postali njegov nemoćni plen.
Veliki protivnik sada je pokušao da veštinom postigne ono što nije uspeo silom. Progonstvo je prestalo i bilo zamenjeno opasnom privlačnošću zemaljskog blagostanja i svetovne časti. Idolopoklonici su bili navedeni da prihvate deo hrišćanske vere, a da istovremeno odbace neke njene bitne istine. Oni su izjavljivali da prihvataju Isusa kao Božjeg Sina i da veruju u Njegovu smrt i vaskrsenje, ali nisu bili uvereni u svoju grešnost i nisu osećali potrebu da se pokaju i promene svoje srce. Čineći sa svoje strane neke ustupke, predlagali su da i hrišćani prihvate nagodbu, tako da se svi mogu sjediniti verovanjem u Hrista.
Crkvi je tako zapretila strašna opasnost. Tamnice, mučenja, oganj i mač predstavljali su blagoslov u poređenju sa njom. Neki među hrišćanima ostali su čvrsti, ističući da ne žele nikakav kompromis. Drugi su bili skloni da popuste ili prilagode neke odlike svoje vere i tako se sjedine sa onima koji su prihvatili samo deo hrišćanstva, tvrdeći da to može dovesti do njihovog potpunog obraćenja. Bilo je to vreme duboke zabrinutosti u redovima vernih Hristovih sledbenika. Pod plaštom prividnog hrišćanstva, sotona se uvlačio u Crkvu da bi pokvario njenu veru i misli vernika odvratio od reči istine.
Većina hrišćana konačno je prihvatila snižavanje svojih merila i tako je nastupilo sjedinjavanje hrišćanstva i neznaboštva. Iako su obožavaoci idola tvrdili da su se obratili i sjedinili s Crkvom, i dalje su se držali svoga idolopoklonstva, zamenjujući samo dotadašnje predmete svoga obožavanja slikama Isusa, pa čak i Marije i svetaca. Pokvareni kvasac idolopoklonstva, unesen tako u Crkvu, nastavio je svoje zlo delo. Lažne nauke, praznoverni obredi i idolopokloničke ceremonije, bili su uneseni u njenu veru i njena bogosluženja. Pošto su se Hristovi sledbenici ujedinili s idolopoklonicima, hrišćanska religija se iskvarila, a Crkva izgubila svoju čistotu i svoju snagu. Međutim, postojali su i oni koji nisu bili zavedeni ovim prevarama. Oni su i dalje ostali verni Autoru istine i klanjali se jedino Bogu.
Među onima koji tvrde da slede Isusa uvek su postojale dve klase. Dok jedna proučava Spasiteljev život i iskreno se trudi da ukloni svoje nedostatke i da se usaglasi sa Uzorom, druga se odriče jednostavnih, jasnih istina koje obelodanjuju njihove zablude. Čak i u svom najboljem stanju Crkvu nisu činili samo istinski, neporočni i iskreni vernici. Naš Spasitelj je govorio da oni koji se svesno odaju grehu ne smeju biti primani u Crkvu, a ipak se povezao sa ljudima nesavršenog karaktera, pružio im blagoslove svoga učenja i svoga primera i omogućio priliku da sagledaju i uklone svoje nedostatke. Između dvanaestorice apostola postojao je i izdajnik. Juda je bio prihvaćen, ali ne zbog nedostataka u svome karakteru, već uprkos njima. On je bio povezan sa učenicima, da bi, prema Hristovim savetima i primeru, shvatio kako izgleda hrišćanski karakter i tako bio pokrenut da uvidi svoje greške, da se pokaje, i uz pomoć božanske blagodati, očisti svoju dušu »poslušanjem istine«. Međutim, Juda nije hodio u svetlosti kojom je milostivo bio obasjan njegov životni put. Popuštajući grehu, kao da je izazivao sotonu da ga kuša. Zle osobine njegovog karaktera zadobile su prevlast. Pokorio je svoj um vlasti sila tame, ljutio se kada su njegove mane bile ukorene, i tako bio naveden da učini strašni zločin, da izda svoga Učitelja. Isto tako i svi oni koji gaje zlo pod plaštem pobožnosti, mrze one koji, osuđujući njihove grešne puteve, narušavaju njihov mir. Kada im se bude pružila povoljna prilika, i oni će, slično Judi, izdati one koji su se, njihovog dobra radi, trudili da ih opomenu. (nastavlja se)
