Iako život hrišćanina treba da bude obeležen poniznošću, ne treba da bude prožet tugom i samopotcenjivanjem. Svaki od nas može da živi po Božjoj volji i uživa u Njegovim blagoslovima. Naš nebeski Otac ne želi de se osećamo kao da smo pod osudom ili u tami. Ako hodamo oborene glave, dok nam je srce puno sebičnih misli, tako ne dokazujemo istinsku poniznost. Treba da pođemo Isusu da nas On očisti, tako da bez stida i žaljenja možemo stati pred ogledalo Zakona. »Nikakva , dakle, sada nema osuđenja onima koji su u Hristu Isusu i ne hode po telu nego po Duhu.« (Rimljanima 8,1)
Isusovom zaslugom pali Adamovi sinovi su postali »sinovi Božji«. »Jer i onaj koji posvećuje, i oni koji se posvećuju, svi su od jednoga; zaradi toga uzroka ne stidi se nazvati ih braćom.« (Jevrejima 2,11) Život hrišćanina treba da bude život vere, pobede i radosti u Bogu. »Jer svaki koji je rođen od Boga, pobeđuje svet; i vera je naša ova pobeda koja pobedi svet.« (1. Jovanova 5,4) Dobro je kazao Nemija, Božji sluga: »Jer je radost Gospodnja vaša sila!« (Nemija 8,10) Pavle dodaje: »Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim: radujte se!« (Filibljanima 4,4) »Radujte se svagda. Molite se Bogu bez prestanka. Na svačemu zahvaljujte, jer je ovo volja Božja u Hristu Isusu od vas.« (1. Solunjanima 5,17.18)
To su, dakle, plodovi biblijskog obraćenja i posvećenja; ali, pošto se hrišćanski svet tako nemarno odnosi prema velikim načelima pravednosti, objavljenim u Božjem zakonu, mi zaista retko imamo priliku da vidimo te plodove. Upravo zato malo zapažamo duboko, trajno delovanje Božjega Duha kojim su u nekadašnja vremena, bili obeleženi pokreti za oživljavanje vere.
Mi se preobražavamo gledanjem. Ali pošto su zanemareni oni sveti propisi u kojima je Bog prikazao ljudima savršenstvo i svetost svoga karaktera, pošto su misli ljudi usmerene na ljudska učenja i teorije, nije čudo što je došlo do opadanja istinske pobožnosti po crkvama. Gospod kaže: »Ostaviše Mene, izvor žive vode, i iskopaše sebi studence, studence isprovaljivane, koji ne mogu da drže vode.« (Jeremija 2,13)
»Blago čoveku koji ne ide na veće bezbožničko… nego mu je omilio zakon Gospodnji, i o zakonu Njegovu misli dan i noć. On je kao drvo usađeno kraj potoka, koje rod svoj donosi u svoje vreme i kojemu list ne vene, što god radi, u svemu napreduje.« (Psalam 1,1-3) Tek kada se Božjem zakonu vrati njegovo pravo mesto, može doći do obnavljanja prvobitne vere i pobožnosti među pripadnicima naroda koji sebe smatra Božjim narodom. »Gospod reče ovako: stanite na putevima i pogledajte, i pitajte za stare staze, koji je put dobar, pa idite po njemu, i naći ćete mir duši svojoj.« (Jeremija 6,16)
