Kada je Jov začuo Gospodnji glas iz vihora, uzviknuo je: »Zato poričem i kajem se u prahu i pepelu!« (O Jovu 42,6) Kada je Isaija video Gospodnju slavu i čuo heruvima kako uzvikuje: »Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama«, i on je povikao: »Jaoh, meni, pogiboh!« (Isaija 6,3.5) Pošto je bio odnesen u treće nebo i čuo ono što čoveku nije dozvolio da objavi, apostol Pavle opisuje sebe kao »najmanjega od svih svetih« (2. Korinćanima 12,2-4; Efescima 3,8) Čak je i ljubljeni Jovan, koji je ležao na Isusovim prsima i gledao Njegovu slavu, pao kao mrtav pred noge anđelu (Otkrivenje 1,17).
Oni koji hode u senci krsta na Golgoti ne mogu ni pomišljati na samouzvišenje, na hvalisavu tvrdnju da su slobodni od greha. Oni su svesni da je njihov greh prouzrokovao agoniju koja je slomila srce Božjeg Sina, i ta misao navešće ih na poniznost. Oni koji su se u životu najviše približili Isusu, najjasnije raspoznaju slabost i greh ljudskog roda, i njihova jedina nada su zasluge raspetog i vaskrslog Spasitelja.
Jedna vrsta posvećenja koja danas stiče sve više pristalica u religijskom svetu podiže duh samouzvišenja i nepoštovanja Božjeg zakona, koji ga obeležava kao strano telo u biblijskoj religiji. Njegovi branitelji tvrde da je posvećenje trenutni akt, kojim se, jedino uz pomoć vere, odjednom postiže savršena svetost. Oni govore: »Samo veruj i svi blagoslovi biće tvoji!« Nikakve dalje napore primalac ne treba da ulaže, bar se tako pretpostavlja. U isto vreme, oni odbacuju autoritet Božjeg zakona, jer tvrde da su oslobođeni obaveze da drže zapovesti. Međutim, da li je moguće da čovek bude svet, da bude u skladu sa Božjom voljom i Njegovim karakterom, a da se ne usaglasi s načelima koja predstavljaju izraz Njegove prirode i volje, i koja pokazuju šta Mu je ugodno?
Želja za nekom lakom religijom, religijom koja ne zahteva napor, ne traži samoodricanje, odvraćanje od ludosti sveta, doprinela je da nauka o veri i samo veri postane vrlo omiljena, ali šta o tome kaže Božja Reč? Apostol Jakov pita: »Kakva je korist, braćo moja, ako ko reče da ima veru, a dela nema? Zar ga može vera spasti?… Ali, hoćeš li razumeti, o čoveče sujetni, da je vera bez dela mrtva? Avram, otac naš, ne opravda li se delima kada prinese Isaka, sina svojega, na oltar? Vidiš li da vera pomože delima njegovim, i kroz dela savrši se vera?… Vidite li, dakle, da se delima pravda čovek, a ne samom verom?« (Jakov 2,14-24)
Svedočanstvo Božje Reči suproti se toj zavodljivoj nauci o veri bez dela! To nije vera, to je drskost zahtevati naklonost Neba, a ne ispunjavati uslove pod kojima se nudi milost, jer istinska vera utemeljena je na obećanjima i odredbama Pisma!
Neka se niko ne zavarava verujući da može postati svet, iako namerno krši neki Božji zahtev! Svaki svesno učinjeni greh ućutkava glas svedočenja Svetoga Duha i odvaja dušu od Boga.
»Greh je prestup zakona.« »Koji god greši (krši zakon) ne vide ga, niti ga pozna!« (1. Jovanova 3,6) Iako se Jovan u svojim poslanicama toliko bavi ljubavlju, ipak ne okleva da otkrije pravi karakter grupe koja tvrdi da je posvećena, iako živi u prestupu Božjeg zakona. »Koji govori poznajem Ga, a zapovesti Njegovih ne drži, laža je, i u njemu istine nema. A koji drži reč Njegovu, u njemu je zaista ljubav Božja savršena, po tome poznajemo da smo u Njemu.« (1. Jovanova 2,4.5) Ovo je probni kamen ispovedanja vere svakog čoveka! Nijednom čoveku ne možemo priznati svetost ukoliko ga ne uporedimo s jedinim Božjim merilom svetosti i na Nebu i na Zemlji. Ukoliko ljudi ne pridaju važnost moralnom zakonu, ukoliko omalovažavaju ili olako odbacuju Božje propise, ukoliko krše jednu od najmanjih Njegovih zapovesti i tako uče druge, neće imati nikakvog ugleda u očima Neba, i moći ćemo da znamo da su njihova tvrđenja neosnovana.
Već samo tvrđenje da je neko bez greha, predstavlja dokaz da je onaj koji to tvrdi daleko od svetosti. Upravo zato što nema celovit pojam o Božjoj neizmernoj neporočnosti i svetosti, ili o onome šta treba da postignu oni koji žele da budu u skladu s Njegovim karakterom; samo zato što nema pravog pojma o neporočnosti i uzvišenoj nežnosti Isusa Hrista, o zloćudnosti i opakosti greha, čovek može sebe proglasiti svetim. Što je veća udaljenost između čoveka i Hrista, što su izopačeniji njegovi pojmovi o božanskom karakteru i zahtevima, to pravedniji izgleda u svojim očima. (nastavlja se)
