Svuda gde se Božja Reč verno objavljivala, rezultati su svedočili o njenom božanskom poreklu. Božji Duh pratio je poruke Božjih slugu, i Reč je imala silu. Grešnici su osećali kako se budi njihova savest. Svetlost »koja obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet« rasvetlila je tajne odaje njihove duše i sakrivena dela tame bila su razotkrivana. Duboko osvedočenje obuzimalo je njihovo srce njihov um. Bili su osvedočeni u »greh i u pravdu i u sud« koji će doći. Shvatili su da je Gospod pravedan i užasnuli se mogućnosti da se opterećeni svojom krivicom i uprljani grehom, pojave pred Onim koji ispituje srca. Ispunjeni dubokom strepnjom, uzvikivali su: »Ko će me izbaviti od tela smrti ove?« Bio im je pokazan krst na Golgoti, sa svojom neizmernom Žrtvom za grehe svih ljudi; uvideli su da ništa drugo osim zasluga Hristove žrtve ne može biti dovoljno da okaje njihove prestupe, i da samo to može da pomiri čoveka i Boga. U veri i poniznosti prihvatili su Jagnje Božje koje je uzelo na sebe grehe sveta. Zaslugom Hristove krvi dobili su »oproštenje pređašnjih greha«.
Ove duše donele su rodove dostojne pokajanja. Poverovale su i bile krštene i ustale da »hode u novini života«, kao nova stvorenja u Hristu Isusu; ne da se oblikuju prema svojim nekadašnjim željama, nego da verom u Sina Božjega hode Njegovim stopama, da odražavaju Njegov karakter i da se čiste kao On što je čist. Ono što su nekada mrzele sada su zavolele; ono što su nekada volele, sada su zamrzile. Oholi i nametljivi postali su krotki i ponizna srca. Razmetljivi i naduveni postali su ozbiljni i skromni. Hulnici su postali puni strahopoštovanja, pijanice trezveni, razuzdani neporočni. Odbacili su modnu taštinu sveta. Hrišćani nisu uživali »u pletenju kose, i u udaranju zlata, i oblačenju haljina, nego u tajnome čoveku srca, u jednakosti krotkoga i tihoga duha, što je pred Bogom mnogoceno.« (1. Petrova 3,3.4)
Pokreti za oživljavanje vere doveli su do dubokog istraživanja srca i poniznosti. Obeležavali su ih svečani, ozbiljni pozivi upućeni grešnicima, duboko saučešće prema onima koje je Hristos otkupio svojom krvlju. Ljudi i žene molili su se i borili s Bogom za spasenje duša. Rodovi ovakvih pokreta mogli su se videli u dušama koje se nisu ustezale od samoodricanja i žrtve, već su se radovale što su proglašene dostojnima da pretrpe sramotu i nevolju Hrista radi. Ljudi su zapažali promenu u životu onih koji su priznali Isusovo ime. Društvena zajednica uživala je blagoslove pod njihovim uticajem. Oni su sabirali sa Hristom i sejali u Duhu, da bi požnjeli večni život.
O njima bi se moglo kazati: »Nego se ožalostiste za pokajanje!«
»Ali se sada radujem, ne što biste žalosni, nego što se ožalostiste na pokajanje: jer se ožalostiste po Bogu, da od nas ni u čemu ne štetujete, jer žalost koja je po Bogu donosi za spasenje pokajanje, za koje se nigda ne kaje, a žalost ovoga sveta smrt donosi. Jer, gle, ovo samo što se po Bogu ožalostiste, koliko učini staranje među vama? Kakvo pravdanje, kakvu nepovoljnost, kakav strah, kakvu želju, kakvu revnost, kakvu osvetu? U svemu pokazaste se da ste čisti u delu.« (2. Korinćanima 7,9-11)
Ovo je ishod delovanja Božjega Duha. Nema nikakvog dokaza istinskog pokajanja ukoliko ono ne omogući reformu. Ukoliko pokajnik obnovi zavet, vrati ono što je oteo, prizna svoje grehe, ako ljubi Boga i svoje bližnje, može biti siguran da je stekao mir sa Bogom. To su bili rezultati koji su ranijih godina pratili okupljanja na kojima je bilo pokrenuto oživljavanje vere, duhovno buđenje. Ako bi bilo ocenjivano po rodovima, videlo bi se da ih je Bog blagosiljao spasavanjem ljudi i uzdizanjem ljudskog roda. Međutim, mnogi savremeni pokreti za oživljavanje vere izrazito se razlikuju od ispoljavanja božanske blagodati koja su ranijih dana pratila delo Božjih sluga. Istina je da i sada dolazi do sveopšteg buđenja interesovanja, mnogi tvrde da su se obratili, a i mnogobrojni pojedinci pristupaju crkvama; međutim, rezultati nisu takvi da opravdavaju verovanje da je pokrenuto odgovarajuće jačanje stvarnog duhovnog života. Plamen koji se privremeno razgori uskoro se gasi, ostavljajući za sobom još gušću tamu od one koja je ranije vladala.
To oživljavanje vere među ljudima se često pokreće pozivanjem na maštu, buđenjem osećanja, zadovoljavanjem želje za onim što je novo i uzbudljivo. Novi vernici zadobijeni na ovaj način imaju malo želje da slušaju biblijske istine, malo interesovanja za svedočanstva proroka i apostola. Ukoliko bogosluženje ne sadrži nešto uzbudljivo, za njih nije privlačno. Poruka koja se obraća zdravom razumu ne dobija odgovor. Jasna upozorenja Božje Reči, koja se neposredno bave njihovim večnim dobrom, ostaju nezapažena. (nastavlja se)
