Vest o Luterovom bekstvu zaprepastila je i razgnevila legata. Očekivao je da će dobiti veliku nagradu zbog svoje mudrosti i čvrstine u postupanju prema čoveku koji je toliko uznemirio Crkvu, ali njegova nada nije se ostvarila. Svoj gnev izrazio je u pismu Fridrihu, saksonskom izbornom knezu, ogorčeno optužujući Lutera i zahtevajući da Fridrih pošalje Lutera u Rim ili da ga protera iz Saksonije.
Braneći se, Luter je zahtevao da mu legat ili sam papa Biblijom dokažu greške, i na najsvečaniji način obavezao se da će se odreći svoje nauke ukoliko se pokaže da se suproti Božjoj Reči. Izrazio je i svoju zahvalnost Bogu što ga je udostojio da strada za tako sveto delo.
Izborni knez je do tada jedva nešto znao o reformatorovoj nauci, ali na njega su uticale iskrene, snažne i jasne Luterove reči, i zato je odlučio da sve dok se reformatoru ne dokaže zabluda ostane njegov zaštitnik. Odgovarajući na zahtev koji mu je uputio legat, rekao je u svom pismu: »’Pošto se dr Martin pojavio pred vama u Augzburgu, treba da budete zadovoljni. Mi ne očekujemo da ćete pokušati da ga naterate da povuče svoje ideje ukoliko mu ne dokažete da je u zabludi. Nijedan od učenih ljudi u mojoj kneževini nije me obavestio da su doktrine dr Martina bezbožne, protivhrišćanske ili jeretičke.’ Šta više, knez je odbio da pošalje Lutera u Rim, ili da ga protera iz svoje države.« (D’Aubigné, b. 4, ch. 10)
Izborni knez je shvatio da je u društvu nastupilo opšte kršenje moralnih obaveza i da je neophodno veliko delo reforme. Složene i skupe mere za obuzdavanje i kažnjavanje zločina bile bi potpuno nepotrebne, kada bi ljudi prihvatili i slušali Božje zahteve i načela prosvetljene savesti. Uvideo je da se Luter bori da postigne taj cilj i potajno se radovao što se oseća pozitivniji uticaj u Crkvi.
Osim toga, shvatio je da je Luter izuzetno uspešan kao univerzitetski profesor. Prošla je tek godina dana otkako je reformator prikovao svoje teze na vrata dvorske crkve, a već je došlo do osetnog smanjenja broja hodočasnika koji su posećivali crkvu na dan Svih svetih. Rimu su počeli da nedostaju vernici i darodavci, ali njihovo mesto zauzeli su pripadnici jedne druge grupe ljudi koji su dolazili u Vitenberg, ali ne kao hodočasnici da se poklone relikvijama, već kao studenti koji su ispunjavali njegove obrazovne ustanove. Luterovi spisi u svim krajevima probudili su novo zanimanje prema Svetom pismu, i ne samo iz svih delova Nemačke, već i iz drugih zemalja, studenti su se u velikim grupama upisivali na njegov univerzitet. Mladi ljudi, kada bi prvi put ugledali Vitenberg, »dizali bi ruke k nebu i hvalili Boga što je učinio da svetlost istine zasija iz toga grada, kao u stara vremena sa Siona, i da se odatle proširi i do najudaljenijih zemalja«. (Isto, b. 4, ch. 10)
Sve do tada, Luter je delimično odbacivao rimske zablude. Ali, kada je uporedio Sveto pismo s papinskim dekretima i propisima, zaprepastio se. Ovako je pisao o tome: »Čitam dekrete pontifeksa i… skoro da ne znam da li je papa sam antihrist, ili njegov apostol, Hristos je u tako velikoj meri pogrešno predstavljen i razapet u njima.« (Isto, b. 5, ch. 1) Ipak, u to vreme Luter je i dalje podržavao Rimsku Crkvu i nije ni pomišljao da će se ikada izdvojiti iz njenog zajedništva.
Reformatorovi spisi i njegova nauka dospeli su u sve narode u hrišćanstvu. Delo se proširilo na Švajcarsku i Holandiju. Prepisi njegovih dela stigli su u Francusku i Španiju. Njegovo učenje prihvaćeno je u Engleskoj kao reč života. Istina se proširila i u Belgiji i Italiji. Hiljade su se budile iz svoje smrtonosne omamljenosti u radost i nadu života vere.
Rim se sve više i više gnevio zbog Luterovih napada, a neki od njegovih fanatičnih protivnika, doktora na katoličkim univerzitetima, izjavljivali su da će onome ko ubije buntovnog monaha svi gresi biti oprošteni. Jednoga dana približio se reformatoru neki stranac, koji je imao pištolj skriven ispod plašta, i upitao ga zašto hoda sasvim sam. Luter je odgovorio; »Ja se nalazim u Gospodnjim rukama. On je moja snaga i moj štit. Šta bi mi čovek mogao učiniti?« (Isto, b. 6, ch. 2) Kada je čuo ove reči, stranac je prebledeo i brzo se udaljio iz blizine nebeskih anđela.
Rim je odlučio da uništi Lutera, ali Bog je bio njegova odbrana. O njegovoj nauci svuda se pričalo – »u kolibama i u manastirima… u plemićkim zamkovima, na univerzitetima, u kraljevskim palatama«. Na sve strane ustajali su plemeniti ljudi da podrže njegove napore. (Isto, b. 6, ch. 2) (nastavlja se)
